Ze­mljo­dje­lac žu­lje­vi­tih ru­ku bio je Kon­stan­tin Je­re­mić, ro­đen u Ru­di­na­ma na Zla­ti­bo­ru 1890. go­di­ne. Od mla­do­sti str­plji­vo ob­ra­đi­vao po­snu ze­mlju pla­nin­sku, a kad se za­ra­ti­lo stao na bra­nik otadž­bi­ne i u bor­ba­ma ste­kao zva­nje i or­de­nje po­ka­zu­ju­ći ka­kvo ju­nač­ko sr­ce ima se­ljak-rat­nik.

- Pro­šao je Kon­stan­tin kroz sve bor­be bal­kan­skih i Ve­li­kog ra­ta, uvijek bio ta­mo gdje je naj­te­že, da­ju­ći pri­mjer dru­go­vi­ma, ču­va ovog rat­ni­ka od za­bo­ra­va Mi­li­sav R. Đe­nić u knji­zi „Bi­o­graf­ski lek­si­kon Zla­ti­bo­ra”, gdje je sa­brao ži­vo­to­pi­se 484 lič­no­sti.

Ma­da je Je­re­mić rijet­ko ka­zi­vao o te­škim rat­nim da­ni­ma, jer ta sje­ća­nja o stra­da­nji­ma ni­su pri­jat­na, jed­nom pri­li­kom je is­pri­čao svo­ju rat­nu pri­ču.

„Tek što sam sti­gao iz pa­tro­le, do­đe voj­nik i do­ne­se mi na­re­đe­nje da se ja­vim ko­man­dan­tu ba­ta­ljo­na. Čim uđoh, ma­jor me osmo­tri od gla­ve do pe­te i re­če:

– Je­re­mi­ću, tre­ba ve­če­ras da kre­neš na za­da­tak, ta­mo na Šu­mo­vi­tu ko­su.

– Go­spo­di­ne ma­jo­re, pa zar opet ja? Po­gle­daj­te me ka­ko iz­gle­dam. Već dve ne­de­lje ne­mam vre­me­na da se ope­rem i sre­dim ovu po­ce­pa­nu uni­for­mu. Kad tre­ba ne­kog po­sla­ti na naj­te­ži za­da­tak, svi uglas vi­ču: ne­ka ide žan­darm Je­re­mić, on je pla­ćen pa ne­ka gi­ne.

– Je­re­mi­ću, na ovaj za­da­tak do­sad smo sla­li tri pa­tro­le i ni­jed­na ni­je oba­vi­la za­da­tak, ne­ki se ni­su ni vra­ti­li. Na­re­đe­njem ko­man­dan­ta Du­nav­ske di­vi­zi­je mi mo­ra­mo uni­šti­ti bu­gar­sko gne­zdo ko­je nam na­no­si ve­li­ke gu­bit­ke. Te­bi ne že­lim da na­re­đu­jem, tra­ži­ću dru­go re­še­nje.

– Do­bro, go­spo­di­ne ma­jo­re, ako je ta­kva si­tu­a­ci­ja, po­ći ću.

– On­da oda­be­ri tri dru­ga ko­ji će ti pru­ža­ti po­moć.

– E, go­spo­di­ne ma­jo­re, ako se sa tog za­dat­ka mno­gi ni­su vra­ti­li ži­vi, on­da mo­žda ne­će­mo ni mi. Za­to osta­le oda­be­ri­te vi, ja ni­ko­me ne že­lim da iz­ri­čem smrt­nu pre­su­du.

Ubr­zo pro­na­đo­še još tri do­bro­volj­ca pa kre­nu­smo. Pri­la­zi­mo Šu­mo­vi­toj ko­si na oko sto­ti­nu me­ta­ra, a od bo­dlji­ka­vih ži­ca de­li nas ne­ko­li­ko ret­kih kle­ka. Opre­zno pu­že­mo od jed­ne do dru­ge, po­sled­nju po­se­koh da mi slu­ži kao za­klon.

Kad smo ču­li bu­gar­ske por­ci­je na jed­nom me­stu ise­ko­smo ži­ce, tek to­li­ko da se mo­že­mo pro­vu­ći. Uđo­smo u utvr­đe­nje. Pri­la­zi­mo oruž­ju. Ak­ti­vi­rah dve bom­be i uba­cih u cev to­pa, mo­ji dru­go­vi sta­vi­še is­pod mi­tra­lje­za. Iz­ne­na­da sna­žna eks­plo­zi­ja od­jek­nu Šu­mo­vi­tom ko­som.

Bu­ga­ri po­ba­ca­še por­ci­je, uzi­ma­ju pu­ške i tr­če pre­ma na­ma, mi ta­ko­đe tr­či­mo pre­ma me­stu gde smo osta­vi­li če­tvr­tog dru­ga. Za­da­tak mu je bio da kad ču­je eks­plo­zi­je ašov­či­ćem uda­ra po ži­ca­ma i da­je nam znak gde je pro­laz. Žur­no na­pu­sti­smo skr­še­no oruž­je.

U pr­voj če­ti dru­gog ba­ta­ljo­na Osmog pe­ša­dij­skog pu­ka pr­vog po­zi­va pred­lo­žen sam za od­li­ko­va­nje za hra­brost u svim ra­to­vi­ma, a na­ro­či­to 1916. go­di­ne pri pre­la­zu Cr­ne re­ke. Dru­gi put sam pred­lo­žen za hra­bro dr­ža­nje u bor­bi na kaj­mak­ča­lan­skom ra­ti­štu 1917. go­di­ne”, za­be­le­že­no je u Je­re­mi­će­vom per­so­nal­nom do­si­jeu, gde se vi­di da je kod Šti­pa 1915. bio ra­njen u le­vu ru­ku. Ste­kao je Sre­br­ni or­den Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde s ma­če­vi­ma i Sre­br­nu me­da­lju za hra­brost „Mi­loš Obi­lić”.

U mi­ru je od­li­ko­va­ni Kon­stan­tin ostao da ži­vi na rod­nom Zla­ti­bo­ru, ona­ko ka­ko je prije ra­to­va na­vi­kao. Ože­nio se Ra­doj­kom, s njom imao si­na Mi­o­dra­ga i kće­ri Mi­len­ku, Ilin­ku, Sta­nu i Sav­ku. Umro je 1959. u Ru­di­na­ma. Uspo­me­nu na ovog ju­na­ka sa Šu­mo­vi­te ko­se ču­va­ju u ovo do­ba uli­ce u tom se­lu i obli­žnjem Go­lo­vu.

Piše: Branko Pejović