За годишњицу смрти невесињског апостола слободе – Богдана Жерајића, постављена је инсталација у простору, њему у част. Дан прије свог чина, у радњи Паје Марковића купио је нову кошуљу јер је ,,хтио да има чисту кошуљу кад умре".
Уз фотографије, перформери несклони саморекламерству, послали су и пригодан текст, који редакција Фронтал.РС са задовољством објављује и то у секцији култура. Оно што се код нас потура под ликовну умјетност, никад се не би усудило овако нешто урадити.
Дан је био баш овакав, натмурен, кишовит, када је тог 2./15. јуна 1910. године на сарајевској Царевој ћуприји мученик херој испалио пет хитаца на представника окупационе власти у Босни и Херцеговини, а шестим уснио сном праведника и винуо се у вјечност.
Купујући кошуљу, на улици је срео и земаљског поглавара (читај високог представника) Маријана Варешанина, који је био у цивилном одијелу. Није хтио да пуца, ако је са собом и имао оружје, јер Жерајић није био прост убица, злочинац. Знао је да његово дјело има смисла ако свој наум оствари управо на дан када је Варешанин имао да прочита царево писаније првог дана отворења Сабора.
Претходно је покушао да подмити послужитеља на улазу у Сабор и унутра оствари свој наум, али му то није пошло за руком. Мало касније, пуцао је на Варешанинов фијакер који је тог дана управо због кише био затворен. Када је видио да није успио у атентату, пресудио је сам себи како би онемогућио сваку истрагу.
Постоје свједочанства да је Варешанин, након што се кочија зауставила, пришао мртвом Жерајићу и ударивши га ногом рекао: "Ђубре". И није то једино оскврнуће тијела мученика.
Двије године касније, озлоглашени чиновник криминалистичке полиције Виктор Ивасиук, Богданову лобању држао је као тинтарницу на столу свог кабинета.
Зашто је пуцао Жерајић? Можемо га замислити да нам он сам на то питање одговара, оним Шантићевим стихом: "Мене све ране мога рода боле…"
