Козара је епопеја страдања, муке и патње свих оних који су положили своје животе за слободу, као и цјелокупног српског народа, али и понос будућих покољења.

Офанзива усташа и њемачких нациста, уз подршку мађарских фашистичких снага, на Козару почела је 10. јуна 1942. године. То је био увод у један од настрашнијих злочина почињен над српским народом икада.

Напад

Тог 10. јуна отпочео је концентричин напад на Србе из свих околних гарнизона. Фашистичке снаге почеле су опкољавање ширег подручја Подкозарја. Кренули су систематско убијање и уништавање српског народа и њихове имовине.

Хрватски и њемачки фашисти пљачкали су села, побили знатан дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 68.000 српских цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац. На Козари и Поткозарју, према историјским подацима, убијено је и страдало 35.000 цивила.

Око 40.000 њемачких и хрватских војника затворило је обруч око слободне територије козарске области. У опкољеном подручју збјег са око 80.000 српских цивила бранило је 3.500 бораца.

Послије 50 дана тешких борби, у којима су Срби испољили масовни хероизам, те након погибије 1.700 бранилаца, мјестимично је пробијен обруч и спасено је нешто више од 15.000 цивила, али су нападачи ипак надјачали.

Заузимање Козаре од стране нациста

Усташе и њемачки нацисти заузели су Козару 18. јула 1942. године након 38 дана огорчених борби и великог отпора Срба.

Спалили су и опљачкали сва села, побили дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 60.000 српских цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац. Био је то испланирани геноцид. Убијана су дјеца, жене, старци, а докле је ишло њихово звјерство говори и податак да су окупатори ликвидирали чак и домаће животиње и стоку.

Њемачке снаге, уз велику подршку усташа и домобрана, организовале су напад на Козару као најактивније жариште отпора.

Козарске Србе напало је 11.000 официра, подофицира и војника Вермахта, те 20.000 усташа и домобрана, а Мађари су учествовали са пет топовњача речне флотиле.

Српске снаге бројале су око 3.000 војника, али је регрутовала резерве из 60.000 цивила на слободној територији.

Напад је почео 10. јуна и кренуло је систематско потискивање и изнуривање бранилаца. Одбрана, у почетку врло успјешна, након десетак дана почела је да посустаје усљед губитака, замора и нестанка муниције.

Суочени са немогућношћу даљег одолијевања, борци Другог крајишког одреда одлучили су се за пробој из обруча 3. јула 1942. године у југозападном дијелу Козаре, 15 километара источно од села Међувође, у сјеверозападној Босни.

Кроз све линије обруча пробио се знатан дио припадника овог одреда и дио збјега од више хиљада цивила.

Злочини над Србима

Нападачи су у зору затворили обруч и кренули у „чешљање“ Козаре. Већ првог дана ликвидирана је болница и побијено око 300 рањеника. Током наредне двије седмице њемачке снаге и јединице Независне Државе Хрватске брутално су се обрачунале на српским становништвом које није успјело да прође кроз обруч.

Један број убијен је на лицу мјеста, док је већина транспортована у логоре. Била је очигледна намјера да се то подручје потпуно „очисти“ од српског становништва.

Око 68.000 становника депортовано је у логоре. Укупан број цивилних жртава на Козари и Поткозарју износио је око 35.000 људи, од којих је највећи дио страдао управо у овој операцији и током интернације у логоре која је услиједила.

Посебно је трагична судбина готово 20.000 српске дјеце, малих Козарчана, који су убијани и исцрпљивани глађу и болестима.

Један дио је спасен и дат на усвајање хрватским породицама, а хуманитарка Дајана Будисављевић успјела је да извуче из логора између 10.000 и 12.000 српских малишана.

Током усташко-њемачке злочиначке офанзиве на Козари и Поткозарју убијено је и страдало око 35.000 људи. Судбина Срба са Козаре једна је од највећих трагедија које су задесиле српски народ у 20. веку.

Споменик страдалницима Козаре подигнут је на Мраковици, једном од врхова ове планине. Реч је о импозантном споменику висине 34 метра, а посвећен је борби и страдањима током битке на Козари у прољеће 1942. године.

Крвава епопеја на Козари претворила је ову планину у легенду. Она је постала симбол отпора и страдања. Страдалништво је било дио живота Срба током цијелог 20. вијека који је био вијек њиховог масовног страдања.