У нашем памћењу лик гуслара поистовећен је са ликом слијепог пјевача Филипа Вишњића. По причању његових савременика, био је висока стаса, кошчат, широких плећа. Имао је лице богињаво и црвено; на једном образу и уху распознавали су се ожиљци од сабље. Густи бркови падали су му на прса. Бујне шишке су му, попут некакве стрехе, заклањале очи. Када је ишао, просиједа коса таласала се ударајући га по раменима. Ходао је достојанствено и увијек без вође.

Његов лик као да је временом прерастао у легендарни , митски лик народног пјесника.

Филип се родио 1767. године у селу Доња Трнова. Био је из богате породице Вилића. Отац му је рано умро. Преудавши се мајка је четворогидишњег Филипа повела са собом. Касније, по њеном надимку (Вишња) Филип је добио презиме.

У својој осмој години прележао је велике богиње, које су му оставиле ожиљке на лицу и одузеле му вид. Од тог времена само је несрећа била гост у његовој породици , коју су готово затрли Турци. Послије мајчине смрти Филип је  напустио родну кућу. Са слијепачким штапом и гуслама потуцао се друмовима. Убрзо се као гуслар и пјевач прочуо у Босни. Послије боја на Мишару, избјегао је у Србију. Од тог времена живиће увијек крај војника, на ратишту. Чувени јунак Стојан Чупић био му је заштитник. За вријеме опсаде Лознице Вишњић је својом пјесмом храбрио војнике . Из тог периода позната је његова песма „Бој на Салашу“ .

Након слома устанка Филип Вишњић је једва спасао главу. Пребјегао је у Срем и настанио се у селу Грку код неких рођака. Ту је и умро, 1824. године. Сељаци су му на гробу урезали гусле.

Захваљујући Филипу Вишњићу имамо драгоцјену народну пјесму која се зове „Почетак буне против дахија“. У тој пјесми дошла је до израза његова велика пјесничка даровитост. Као и Тешан, и Вишњић је појединости из живота преображавао у чудновате пјесничке сцене. Владан Недић пише о томе:

"Својој најбољој творевини Вишњић је дао величанствен оквир, изузетан у нашем народном пјесништву. Буни малог народа претходи немир у васиони. Преко небеског свода, у стравичном ковитлању, прелази потамнио мјесец, крвава звијезда репатица, зимска муња, поцрњело сунце. Земља се потреса . Вишњић није измишљао небеске „прилике“. Захваљујући сачуваним записима, да су се оне догодиле и помрачење мјесеца, и појава комете и грмљавина у јануару, и помрачење сунца. Слијепи пјевач био је међутим, потпуни господар грађе коју је примао из стварности. Он је преувеличавао свемирске појаве.“

Као што је понешто преувеличавао, тако је, сасвим слободно, повинујући се искључиво умјетничким законима, мијењао историјске околности, стављајући неке догађаје у друго вријеме, мијењајући им редослед.

Али то није спријечило многе пјеснике, драматичаре и прозне писце да до данашњих дана траже надахнуће, као и изворе података, у овој Вишњићевој пјесми о почетку устанка.

Филип Вишњић је између осталог био и творац других пјесама. Међу најбољим пјесмама, су сљедеће:

Смрт Краљевића Марка (једна од најбољих пјесама о најпопуларнијем српском јунаку),

Двије пjесме хагиографског карактера, о Светом Сави,

Хајдучка пјесма о мегдану Баје Пивљанина и бега Љубовића,

Тринаест пјесама о Првом српском устанку.