Ксенија Атанасијевић спада међу најумније људе српске историје, међутим уз њено име не долази слава коју она врло правично заслужује као прва Српкиња која је постала доктор наука и универзитетски професор.
Године 1894. Ксенија Атанасијевић рођена је као шесто дијете грађанске породице у Београду. Њена мајка Јелена Атанасијевић умире на порођају, а дванаест година касније и њен отац др Светозар Атанасијевић. Након његове смрти, о Ксенији брине њена маћеха Софија Кондић, која је предавала у Вишој женској школи. Од ње је чула прва предавања о филозофији, према којој је одмах испољила велику наклоњеност. Најбољи пријатељ у дјетињству био јој је пјесник Растко Петровић, чија сестра је чувена Надежда Петровић која је Ксенији предавала цртање у Државној женској гимназији.
Након завршавања гимназије са врхунским оцјенама, на препоруку њене професорке филозофије Наде Стоиљковић она уписује филозофски факултет.
Године 1918. Ксенија Атанасијевић је уписала чисту филозофију са класичним језицима у класи чувеног филозофа и математичара професора Бранислава Петронијевића. Четири године касније Ксенија је дипломирала са врхунским оцјенама из свих предмета, а поред тога течно је говорила њемачки, енглески и руски језик. Добро се служила и италијанским, док је одлично познавала класичне језике: грчки и латински.
Већ при крају редовне четири године, Ксенија Атанасијевић посвећује се изради доктората чија теза је била — Бруново учење о најмањем. Радове великог филозофа Ксенија је сматрала за конфузне, али њој велике и нове. Стога, како је њена теза била јединствена, она одлази у Женеву у потрази за потребним списима.
У испитном одбору филозофског факултета, поред Петронијевића, били су и професори Драгиша Ђурић, Никола Поповић, Веселин Чајкановић и Милутин Миланковић.
Године 1922. Ксенија Атанасијевић постаје прва жена доктор наука београдског универзитета. Већ у октобру исте године почиње да ради као професор у Другој женској гимназији, чекајући да буде изабрана у звање доцента. Тај приједлог поднио је професор Бранислав Петронијевић, који је прихваћен у октобру 1923. године за предмет — Историја класичне филозофије.
Борба на факултету
Пар година након што је постала доцент, почеле су необичне муке за Ксенију на филозофском факултету. Многи данас ове конфликте сматрају као једну врсту врло ране феминистичке борбе (имајући на уму да је феминистички покрет у Србију стигао седамдесетих година прошлог вијека).
Критичко размишљање и слобода духа Ксеније Атанасијевић подстрекли су је да искаже ставове о књизи др Николе Поповића „Три предавања из филозофије“, који свакако, нису били пожељни. Увријеђен професор је жестоко одговорио на Ксенијину критику, што је евентуално резултирало полемиком која је трајала двије године. Закључком да је цијењен у Немачкој рад о којем је ријеч, професор Бранислав Петронијевић бира страну, а тиме и ставља тачку на расправу.
Ксенија Атанасијевић је 29. марта 1928. године једногласно изабрана за ванредног професора филозофског факултета за цјелокупну историју филозофије, међутим прије него што је одлука потврђена од стране вијећа универзитета, професор Петронијевић је поднио претпоставку против таквог избора, а затим ју је професор Милоје Васић директно оптужио за плагирање. Ова оптужба изазива лавину неоснованих расправа о легитимитету радова Ксеније Атанасијевић.
Данас, захваљујући професору грађанских права на Правном факултету Живојину Перићу, имамо комплетно објашњен случај како је највиша образовна установа једне државе кршила закон одбацивањем Ксеније Атанасијевић са факултета. Перић и још неколико интелектуалаца је стално на њену страну, попут Надежде Петровић, Момчила Настасијевића, Симе Пандуровића…
У њену одбрану дошао је и хрватски филозоф Владимир Дворниковић ријечима: „Радило се о цитирању неколико општих историјских дата и чињеница које уопште немају никаквог аутора, већ су документа опште природе, садржана у историјским сведочанствима енциклопедијске краткоће… свакоме је слободно да се послужи тим историјским аксиомима по вољи… Може ли неко, на примјер, да сматра плагијатором некога ко каже земља је округла. Та констатација иако има давног аутора, постала је једна научна подлога у виду опште својине… Госпођица Атанасијевић је можда крива што је до сада дала 250 научних дјела, оригиналних и савјесних, и што је била најмаркантнији научник на нашој Алма матер…То је ето могао да буде некима трун у оку! То је оно очајање немоћног у стварању, очајање које се резултује потом у ниподаштавању, игноранцији умно моћнијег и радно способнијег. Каква биједна слика!“
Гђица Атанасијевић је научни капацитет без мане. Одбацивање ове жене са Универзитета је у својим разлозима необјективно. То је непобитна чињеница и непобитна брука наше науке…
Ова хајка трајала је дванаест година, мада то није спречавало Ксенију Атанасијевић у њеном раду, већ напротив, ове године су биле за њу најплодније! Научни опус највеће српкиње садржи око 400 научних радова, а иза себе је оставила и културни допринос у облику часописа Дан, у којем су текстове објављивала велика имена попут Андрића и Црњанског.
Гестапо и комунисти
Када је талас антисемитизма харао Европом, Ксенија Атанасијевић представљала је јак глас пацифизма и сматрала је да не постоји морално оправдање за рат. Под окупацијом за вријеме Другог свјетског рата одбила је да потпише Недићев Апел српском народу против комуниста, мада неки њени пријатељи јесу — попут Симе Пандуровића. Свакако није била тајна да су многи који су то исто одбили завршавали у логору на Бањици.
Из њеног дневника сазнајемо да су 28. октобра 1942. године агенти Гестапоа упали у њен стан и извршили претрес, а њу одвели на испитивање. Много година касније говорила је како је одговарала на апсурдне оптужбе, попут да су се у њеном стану одржавали масонски састанци и да је носила партизанима у шуму оружје.
Након Другог свјетског рата, који је за Ксенију био мучан и за вријеме којег је врло често гладовала, на власт долазе комунисти у којима је она видјела неку врсту спаса. Ослобођење је за њу значило сигуран повратак на факултет, међутим њене невоље се нажалост нису тада завршиле.
Све њене књиге су забрањене, оптуживана је за шпијунажу и чак је на кратко била у затвору. У дневнику је такође написала у том периоду: „Треба чешће да излазим на ваздух. Ужасан ми је овај неактивни живот. Морам бити већи стоичар него што јесам…Важно је сваког дана радити… Све ће проћи — само ће остати оно што смо створили, ако буде имало вриједности. Јер вриједност се сама собом потврђује, побјеђује све препреке које јој постављају прилике и људска рђавштина.“
Тек 1952. године је прекинута забрана за њене књиге. Од тада, након дугог периода за вријеме којег ништа није писала.
Повратак у јавни живот
Након рехабилитације Ксенија Атанасијевић наставља са радом као и прије и ужива у уважавању од стране јавности и интелектуалне елите. У међувремену пише и за Републику и бивају примијећени многи текстови, углавном о књижевним дјелима Достојевској, Толстоја, Виктора Игоа, Томаса Мана…
Године 1972. Философско друштво Србије и часопис Философске студије први број посвећују Ксенији Атанасијевић, што је на неки начин било извињење за првобитни малтрет у кругу филозофа Србије, а у позним годинама изабрана је за члана Савјета Филозофског факултета као представник Филозофског друштва Србије.
Ксенија Атанасијевић умире 1981. године у болници, након повреде главе приликом пада у стану. Остаје упамћена као једна од највећих мислилаца српске историје са огромним научним радом и животним дјелом. Како је Ксенија рекла, њу потврђује вриједност њених дјела и то ништа не може поништити.
