Rođen je u malom mestu, selu Zablaće, u blizini Čačka, u kome je upisao i završio Gimnaziju, da bi 1902. godine, takođe u Čačku, završio i Učiteljski fakultet.

U Beograd se preselio 1903. godine gde je postao istaknut književnik, nakon što je objavio svoje pesme u književnom časopisu Idila.

Kada je postao carinski službenik u opštinskoj vladi imao je sve uslove da se prepusti svojoj poeziji – imao je dovoljno novca i dovoljno vremena da neometano piše. Tada je sa Simom Pandurovićem postao pomoćni urednik časopisa Književna nedelja.

U književnosti su i Dis i Pandurović smatrani „decom užasa“ (franc. enfants terribles) jer su bili pod uticajem Šarla Bodlera i naših predstavnika simbolizma, kao što su Šantić, Dučić, Rakić, Ćorović, pa čak i Skerlić pre nego što je napustio ovaj pravac.

Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata i Prvog svetskog rata bio je u vojnoj službi kao novinar, pa je kao ratni dopisnik verno prikazivao bitke srpske vojske.

Nadimak „Dis“ Petković je izabrao iz dva razloga. Kao prvo, Dis predstavlja ponavljanje drugog sloga njegovog imena. Kao drugo, Dis je na engleskom jeziku deo imena rimskog boga podzemnog sveta. Time je Petković hteo sebe da uveliča, a istovremeno i da kroz svoje ime označi mračan ton svoje poezije. Bio je česti posetilac beogradskih kafana na Skadarliji u kojima se istovremeno predavao alkoholu i pisanju novih stihova.

Kada je časopis prestao s radom, Dis se oženio prelepom poštanskom službenicom Hristinom-Tinkom koja je odmah dobila počasno mesto u njegovim stihovima. Rodila mu je dvoje dece, Gordanu i Mutimira.

Prilikom izbijanja Prvog balkanskog rata, Dis je bio pozvan u vojnu službu kao novinar. Bio je mladi ratni dopisnik koji je verno prikazivao bitke srpske vojske tokom Prvog balkanskog rata 1912. godine, zatim tokom Drugog balkanskog rata 1913. godine, pa i tokom nesrećnog Velikog rata koji je odmah potom usledio.

Bio je svedok žestokih bitaka 1914. i 1915. godine u kojima je srpska vojska uspešno odbila dva austrijska upada, pre nego što su se umešale Nemačka i Bugarska primoravši vojsku Kraljevine Srbije da se povuče preko opasnih albanskih planina na grčko ostrvo Krf. Dis je s Krfa poslat u Francusku da se oporavi i opiše celu tragediju koja ih je zadesila.

Vraćajući se na Krf jednim italijanskim brodom 29. maja 1917. godine, tragično je izgubio život kada je nemačka podmornica na Jadranskom moru napala i potopila pomenuti brod. Zbog načina na koji je umro, Dis je prozvan „ukletim pesnikom“. Sasvim slučajno, njegova prva zbirka pesama iz 1911. godine, „Utopljene duše“, aludirala je na takvu tragediju.

Disova poezija

Dis je uveo iracionalne i podsvesne motive u srpsku lirsku poeziju. Bio je neobičan i jedinstven pesnik početka 20. veka. Njegove mračne i, donekle, tajanstvene teme i moderni stihovi nisu bili prihvaćeni u to doba, ali se zato danas smatraju dubokoumnim, a njegove poruke univerzalnim. Po nekim elementima, njegova poezija se može porediti s poezijom američkog pesnika E. A. Poa. Ako je iko u srpskoj poeziji težio skladu, to je bio Vladislav Petković. Sva njegova dela odraz su te potrebe. Zapravo, ono što je Dis tražio je sklad svetlosti i tame.

Neke od njegovih zbirki pesama su “Utopljene duše” i “Mi čekamo cara“, a najpoznatije pesme su “Tamnica“, “Možda spava“, “Spomenik” i “Nirvana“.

Prva strofa Disove pesme Tamnica svedoči o njegovom viđenju rođenja i samog života kao tamnicu u kojoj je završio protiv svoje volje:

To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
i sa suzom mojom što nesvesno sija
i žali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja.