Šta je sve Andrić bilježio na marginama knjiga koje je čitao, da li je, kada i kako „polemisao“ sa tuđim rečenicama, šta su bila njegova čitalačka zapažanja – ostalo je skriveno među koricama lične biblioteke našeg nobelovca. Da li je Andrić mogao da pretpostavi da će i to jednoga dana biti pred čitaocima i poštovaocima njegovog djela?

Upravo su se takva razmišljanja pisca uronjenog u tuđe tekstove našla u nedavno objavljenjoj knjizi „O pisanju“ koju je priredila Žaneta Đukić Perišić, književni istoričar i dugogodišnji istraživač djela našeg književnog velikana. Knjiga se pojavila u godini kada se obilježava pet decenija od Andrićeve smrti.

Đukić Perišić kaže za Sputnjik da je sam naslov ovog djela podsjetnik da je riječ o piscu koji je na nevjerovatno posvećen način pristupao poslu pisanja, jeziku na kom je stvarao kao i načinu na koji je kreirao priče. Poštujući najviše standarde pisanja, ostao je nadvit nad njim – do posljednjeg daha.

- Andrić je mnogo čitao. Iz velikog broja knjiga koje je čitao vadio je beleške. Govorio je da je čitanje bez olovke u ruci kao pisanje na jedno oko. Hteo je da kaže da kada čitate knjigu, dobro bi bilo da iz nje izvučete esenciju. I on je vrlo često sam pisao beleške o tome kako pisati, nešto poput Rilkeovih saveta mladom pesniku, samo fragmentarizovano. Andrić je izvlačio sopstvena iskustva i u izvesnom smislu ih je plasirao kao manje ili više određene standarde kako valja pisati - objašnjava Đukić Perišić.

Ona podsjeća da je fenomenu priče i pričanja Andrić posvetio i svoju besjedu prilikom dodjele Nobelove nagrade.

Smatrao je da je zapravo u osnovi svakog književnog dela priča, pričanje i pripovedanje. O tome je, pored besede „O priči i pričanju“, mnogo govorio i u „Razgovoru sa Gojom“, koji je neka vrsta njegovog programskog teksta koji objašnjava odnos između stvarnosti i fikcije, između umetnika i umetničkog dela kao i prirodu te interakcije. Andrić je mnogo polagao i na jezik, na stil. Često je citirao Gogolja koji je rekao da do jednostavnosti treba dorasti. Dakle, on je pledirao za jednostavan stil, mi koji smo ga čitali znamo da njegov stil jeste jednostavan, visoko jednostavan, ali i visoko tačan i jasan. Ne znam koliko je jednostavno, sastaviti i napisati onakvu andrićevsku rečenicu, ali ona, i kada je duga, je veoma jasna, pregledna, ne zbunjuje vas, nema šuma u komunikaciji između pisca i čitalaca.

Ono što knjigu „O pisanju“ čini posebno važnom jesu neki do sada neobjavljeni fragmenti, recimo ono što je Andrić obično grafitnom olovkom pisao na marginama knjiga koje je čitao. Na pitanje šta novo saznajemo o piscu o kom nam se ponekad čini da sve znamo, Žaneta Đukić Perišić odgovara da vjeruje da ćemo saznati mnogo.

U raščitavanju svih tih beležaka koje je ostavljao na belinama, na koricama knjiga mi vidimo jednog privatnog Andrića koji sedi u tišini svoje radne sobe, koji je sam sa knjigom koju čita i ta interakcija i to što on zabeleži na marginama zapravo nije namenjeno javnosti. To je njegov lični privatni odnos sa piscem, iskreni čitalački utisak koji je zabeležen. Andrić verovatno nije ni mislio o tome da će to ikada biti dostupno javnosti, pa je onda možda tu imao i veću slobodu i oštriju kritičku percepciju dela koja čita. Zato mislim da je to zanimljivo. Mnoge od tih beležaka su fragmentarne, nemaju celinu, tako da sam se priređujući ovu knjigu pre svega opredelila za one koje su celovite.

Među fragmentima koji su se našli u ovoj knjizi ima i onih koji otkrivaju i neke piščeve misli koje na prvi pogled nisu u direktnoj vezi sa štivom koje je u tom trenutku čitao kaže sagovornica Sputnjika.

Njegov običaj je bio, ja sam već o tome pisala, da kad mu tako da kažem nešto padne na pamet, uzme i zabeleži tu misao. On je na jednom mesto i rekao da nikada nije ni pisao pod uticajem literature, da na njega književnost nije direktno uticala. I navodio primer kako dok čita opis jednog ostrva u nekakvom arhipelagu, neggde daleko na Atlanskom ili Tihom okeanu, odjednom krene da piše o nekoj krivudavoj uličici u Sarajevu. Što bi rekli, niđe veze, ali u njegovom duhu je to proizvelo izvesna pomeranja. To samo govori da je bio u aktivnom odnosu sa sadržajem knjiga koje je čitao i da je taj odnos bio kreativan. Te su knjige u njemu brusile neke druge buduće rečenice i slike. I po tome je Andrić jedinstven.

Da pisac raskošnih epskih formi nije prestao da bude liričar s početka karijere, mladi autor „Eks ponta“ i „Nemira“, svjedoči i Žaneta Đukić Perišić koja kaže da Andrić nikada tu poetsku fragmentarnu moralističku prozu nije ni napustio, iako je pisao velike istorijske romane, o čemu svjedoče i fragmentarizovani „Znakovi pored puta“. Ta linija je ostala neugasla u Andrićevom duhu.

Sagovornica Sputnjika otkriva da je zbog interesovanja inostrane publike za djelo našeg nobelovca koje ne jenjava ni pola vijeka poslije njegove smrti u pripremi za štampu prevod na engleski jezik stvaralačke biografije „Pisac i priča“ koja je Žaneti Đukić Perišić donijela nagradu „Isidora Sekulić“.

Knjiga je prevedena u potpunosti, sada se završava indeks. Verujem da će sredinom leta biti objavljena u izdanju Akademske knjige. Jedan od motiva je bio i to što su se mnogobrojni čitaoci iz sveta javljali i pitali hoće li knjiga biti prevedena na engleski kako bi se bolje upoznali sa Andrićevim životom i delom. Ta biografija „Pisac i priča“ je sada prevedena i uskoro će biti pred inostranim poštovaocima Andrićevog dela, rekla je.