Pomešale su se stvari na kantaru, ali meni liči da će se čovek jednom umoriti od tehnologije, od senzacija i lažnog glamura, i da će se vratiti čistim oblicima saznanja i života. A knjiga je tu važan temelj.

Rekla je to za “Glas Srpske” književnica Vesna Kapor govoreći o književnosti i novoj knjizi “Maša i medvedi” koja je osvojila Godišnju nagradu Udruženja književnika Republike Srpske.

- Književnost je jedina umetnost koja čoveku daje slobodu da izgradi po sopstvenoj volji i mašti, po osećaju - svoje male, lične svetove; da razume pojave, artikuliše stavove i ideje - ona otvara vrata u slobodu. Da, idealista sam - dodala je ona.

GLAS: Vaš roman “Maša i medvedi” nagrađen je Godišnjom nagradom Udruženja književnika RS. U ovom djelu postavljate pitanje čemu pisati ako je posao nevidovni. Kakve su to sve borbe u unutrašnjem svijetu pisca koji stvara književno djelo i u čemu vidite smisao pisanja danas, u ovo vrijeme koje nam nameću kratke video-forme i neke sasvim drugačije vrijednosti?

KAPOR: Trenutno, veliki broj poslenika u književnosti misli da je ona izgubila smisao, važnost i uticaj koji je nekad imala. U redu, recimo da je to uslovno tačno. Ali zbog čega onda skoro svaki čovek na ovom svetu želi da napiše knjigu? Književnost trenutno živi taj paradoks. Mada, hiperprodukcija je, u svakom pogledu, obuzela ceo svet. Naše je vreme, s jedne strane preobilja, a s druge praznine. Previše svega uzelo je danak, obezdušeni i umrtvljeni smo. Nije vreme viteških podviga, vreme je manupilacije i kukavičluka. Dato nam je da istrpimo. Velike istine do kojih se sve do naših dana dolazilo čitanjem sad se iskazuju, kako kažete, u kratkim video-formama, pokretnim slikama, ali ni to nema nikakav naročit impuls za razbuđivanje i otrežnjenje. I to je jedna od tema u knjizi “Maša i medvedi”. Danas veliki broj pisaca piše knjige kao predloške za film. I tu prestaje, uglavnom, priča o umetničkoj književnosti, o stilu i formi, o težnji za idealnim. Pisac, kao i svaki čovek, bira kome će se carstvu privoleti. Živimo promenu epoha, ali kad je reč o književnosti, deluje da se više menjaju stavovi i stanovišta o njoj, nego ona sama. Pisci eksperimentišu, neki koriste sasvim sigurno i računarske programe za pisanje, neki će se zbližiti sa veštačkom inteligencijom, a neki će tvrdoglavo stajati na poziciji Puškina, Bajrona, Čehova, Crnjanskog, Andrića... tražeći ljudsko lice u svemu. Reč je logos zato je, ipak, pitanje ima li smisla pisati - izlišno.

GLAS: U opisu ovog djela navedeno je da je pisac samo čovjek, da mu je potrebno da osjeti da je voljen i vrijedan. Osjeća li se pisac savremenog doba bezvrijedno?

KAPOR: Da, i pisac je samo čovek i bez obzira na to šta i o čemu piše, potrebna mu je potvrda da je ono što radi valjano. Drugi su naš korektiv i potvrda postojanja. Mi smo bića zajednice - opštežića. Čitalac je piščev odraz. Kako se oseća pisac danas, ne mogu da odgovorim. Pre svega, sebe doživljavam kao čoveka koji piše. Nisam manični zapisivač svega što primetim, o čemu razmišljam ili doživim, ne objavljujem često. Pišem onda kad odista mnogi odjeci u meni sazru; verujem da ostavljam neke tragove o vremenu, otimam od zaborava prećutano, prigušeno. Danas su mnogi pojmovi pomešani, biti popularan je imperativ. Nudi se neprestana zabava, nova tehnološka revolucija, pametni telefoni i mnoge aplikacije čine da smo u nekakvom kovitlacu, a sedimo na jednom mestu i sve to dešava se u našoj ruci. Potpuna opsena kojoj se teško otrgnuti. Sve je potrošna roba, pa i pisci. Recimo, neprestano se pominju i citiraju mnogi klasici, ali mali broj je onih koji odista čitaju. Međutim, oni koji kreiraju stvarnost za masu, vražji advokati, oni su veoma obrazovani. Morate znati i savladati mnogo toga da biste čoveka konzumenta bombardovali suštinom koju želite da nametnete, za nekoliko sekundi. Lično, klonem i podižem se, često, kao i svako na ovom svetu. Taj osećaj nema veze sa pisanjem. Možda onaj ko želi da dominira ima osećaj bezvrednosti ukoliko nije uvek i sve onako kako želi. Ne znam, nemam te težnje.

GLAS: Očekuje li se danas previše od pisca?

KAPOR: Trenutno nema odgovora na ovo pitanje. Čudno je, s jedne strane književnost je nebitna, unižava se, a s druge strane svi vole pisce i iz nekog razloga potrebni su, kao neke arhaične čestice suštine. Opet, deluje da se od pisca umetničke književnosti ništa ne očekuje - starlete, glumci, političari, sportisti, lajf-kouči... u prvim su redovima. Pojam knjiga ne označava samo književnost, širi je mnogo, i tu su se, takođe, uz veštu manipulaciju izmešala značenja, pa je sama umetnička književnost često u senci.

GLAS: Naslov knjige je veoma zanimljiv, podsjeća nas na poznati crtani film “Maša i medvjed”. Kakvi su to medvjedi sa kojima se susreće Maša, Vaša junakinja u ovoj knjizi?

KAPOR: Ova knjiga je, kao i sve druge priča o ljudima. A knjiga bi možda mogla da nosi i naslov jednog poglavlja: Drugi su prekrupni ili presitni. Bavila sam se fenomenima našeg vremena: opsednutošću sobom, telom (večnom mladošću) i materijalnim uspehom, potom kolonijalnim statusom u kome se nalazimo i (našim) ljudima koji sprovode tu meku imperijalnu moć na nama, belim ljudima u srcu Starog kontinenta. Sve je naoko igrljivo i lako kao što i nalaže ovaj vek, ali ispod tog sloja nekoliko je krugova pripovedanja. Ulazak crtanog filma kroz koji se život i svet pokazuju kao ringišpil, i u kome uvek pobedu odnese dobrota, desio se nekako potpuno neplanski, ali, ispostaviće se, prirodno. Tako se Ristini i Mašini cenzori pojavljuju kao medvedi za koje one, ipak, imaju razumevanja.

GLAS: U ovom djelu jedna žena pokušava da ostvari svoj san. Koliko je teško ženama u umjetnosti i životu danas da ostvare svoje snove?

KAPOR: U ovoj knjizi ima mnogo likova, i muških i ženskih. Za glavnu junakinju, Ristu, svet se ne deli na muški i ženski - to je arena u kojoj se istrajava zajedno. Svaka druga podela bila bi nelogična. Trenutno, svet je u haosu, i najteže je biti Čovek. Pisanje je veliki i ozbiljan posao, zablude su da je lako pisati, i da ti samo “dođe inspiracija” pa sedneš i gotovo! To je posvećenost, sati i dani provedeni u pomerenosti izvan realnog sveta, pa potom sledi prva ruka teksta i ko zna još koliko iščitavanja, trebljenja, tesanja, glačanja... I to je sve isto i za žene i za muškarce. Ostvariti snove za mene znači živeti dostojno. Razumeti svoje mogućnosti, darove koji su nam dati, slediti znakove i putokaze nalazeći svoju nit. Pavić je zapisao da je nasigurniji put u pravu budućnost (jer ima i lažne budućnosti) ići u onom pravcu u kome raste naš strah. Tako su i junakinje u knjizi oživele, u tom duhu. Za Ristu to nije pitanje snova, jednostavno misli da sve što se počne raditi mora i da se završi, a ima i još nešto važnije: data reč. U ratnim godinama dala je reč Bojanu i Vidaku, s kojima deli noći i dane straha, da će jednom kad odrastu napisati tu knjigu.

GLAS: Možemo li da mijenjamo svijet riječima, dobrom književnošću i da li je doba kvalitetne i dobre književnosti prošlo?

KAPOR: Vreme dobre književnosti nije prošlo, uvek imamo izvanredne pisce iz prošlosti. To je vanvremena stvar, čak i ako mi u ovom veku, ili neka nova generacija, posustanemo. Čovekova potreba za pričanjem nikad neće nestati, sve i ako se svet kakav poznajemo uruši ostaće, ponovo, usmeno pripovedanje. Čovek zri kroz čitanje, njegov um i srce se menjaju, rastu, oplemenjuju. Verujem da delujući na svakog ponaosob, književnost svet čini boljim mestom. Umetnost odgovara na čovekova suštinska pitanja, pre svega na ono o smislu postojanja. I kako veliki Andrej Tarkovski kaže: “Po mom mišljenju, smisao našeg postojanja, ovde na Zemlji je duhovno uzdizanje. Znači da i umetnost tome treba da služi…”

GLAS: Sve manje studenata upisuje književnost, kako gledate na to?

KAPOR: Žao mi je. Ljudi i ne znaju kakva je to predanost i osećaj, i kakvi se svetovi otvaraju kroz izučavanje književnosti. Uostalom, suočavamo se sa činjenicom da nećemo imati kadar za obrazovanje, prosveta je na dnu lestvice i materijalno i statusno. Živimo u vremenu u kome svako sanja da bude javan i bogat (to nije nužno povezano, ali u svesti ljudi često je poistovećeno). Kao da nisi živ ako se ne pojavljuješ na mrežama, medijima... A zapravo naš stvarni život nema nikakve veze sa tim. Običan porodičan život, dan u kome živimo, to je ono što ispunjava. Međutim, to je i pitanje sistema. Prosvetari, dakle najobrazovaniji među nama, imaju najniža primanja i to je neoprostivo.

GLAS: Vrijeme je vaskršnjih praznika, šta biste tim povodom poručili našim čitaocima?

KAPOR: Kako kaže otac Justin: “Bože, svuda sam te tražio, a ti si bio u meni, a ja sam bio van sebe”. Mislim da je potrebno u svim našim potragama imati to na umu: sve što tražimo, već je u nama. Neka nas svetlost Vaskrsa osnaži, uteši i umiri.

Pisanje

GLAS: Kakvi su Vam planovi za naredni period, pišete li, možemo li očekivati uskoro novu knjigu?

KAPOR: Čovek snuje, Bog određuje. Šta ću uspeti da zapišem i uradim od onoga što bih želela - ne zavisi samo od moje želje i ne volim da zvonim o tome. Kako Crnjanski u pesmi “Život” kaže: “Sve to ne zavisi od mene”. Ako mi bude dato da ispišem neke velike teme kojih bih da se dotaknem, biću zahvalna, a ako ne, to će sigurno uraditi neko drugi - i to je dobro. Svako ima svoj deo puta i priče.