Помешале су се ствари на кантару, али мени личи да ће се човек једном уморити од технологије, од сензација и лажног гламура, и да ће се вратити чистим облицима сазнања и живота. А књига је ту важан темељ.

Рекла је то за “Глас Српске” књижевница Весна Капор говорећи о књижевности и новој књизи “Маша и медведи” која је освојила Годишњу награду Удружења књижевника Републике Српске.

- Књижевност је једина уметност која човеку даје слободу да изгради по сопственој вољи и машти, по осећају - своје мале, личне светове; да разуме појаве, артикулише ставове и идеје - она отвара врата у слободу. Да, идеалиста сам - додала је она.

ГЛАС: Ваш роман “Маша и медведи” награђен је Годишњом наградом Удружења књижевника РС. У овом дјелу постављате питање чему писати ако је посао невидовни. Какве су то све борбе у унутрашњем свијету писца који ствара књижевно дјело и у чему видите смисао писања данас, у ово вријеме које нам намећу кратке видео-форме и неке сасвим другачије вриједности?

КАПОР: Тренутно, велики број посленика у књижевности мисли да је она изгубила смисао, важност и утицај који је некад имала. У реду, рецимо да је то условно тачно. Али због чега онда скоро сваки човек на овом свету жели да напише књигу? Књижевност тренутно живи тај парадокс. Мада, хиперпродукција је, у сваком погледу, обузела цео свет. Наше је време, с једне стране преобиља, а с друге празнине. Превише свега узело је данак, обездушени и умртвљени смо. Није време витешких подвига, време је манупилације и кукавичлука. Дато нам је да истрпимо. Велике истине до којих се све до наших дана долазило читањем сад се исказују, како кажете, у кратким видео-формама, покретним сликама, али ни то нема никакав нарочит импулс за разбуђивање и отрежњење. И то је једна од тема у књизи “Маша и медведи”. Данас велики број писаца пише књиге као предлошке за филм. И ту престаје, углавном, прича о уметничкој књижевности, о стилу и форми, о тежњи за идеалним. Писац, као и сваки човек, бира коме ће се царству приволети. Живимо промену епоха, али кад је реч о књижевности, делује да се више мењају ставови и становишта о њој, него она сама. Писци експериментишу, неки користе сасвим сигурно и рачунарске програме за писање, неки ће се зближити са вештачком интелигенцијом, а неки ће тврдоглаво стајати на позицији Пушкина, Бајрона, Чехова, Црњанског, Андрића... тражећи људско лице у свему. Реч је логос зато је, ипак, питање има ли смисла писати - излишно.

ГЛАС: У опису овог дјела наведено је да је писац само човјек, да му је потребно да осјети да је вољен и вриједан. Осјећа ли се писац савременог доба безвриједно?

КАПОР: Да, и писац је само човек и без обзира на то шта и о чему пише, потребна му је потврда да је оно што ради ваљано. Други су наш коректив и потврда постојања. Ми смо бића заједнице - општежића. Читалац је пишчев одраз. Како се осећа писац данас, не могу да одговорим. Пре свега, себе доживљавам као човека који пише. Нисам манични записивач свега што приметим, о чему размишљам или доживим, не објављујем често. Пишем онда кад одиста многи одјеци у мени сазру; верујем да остављам неке трагове о времену, отимам од заборава прећутано, пригушено. Данас су многи појмови помешани, бити популаран је императив. Нуди се непрестана забава, нова технолошка револуција, паметни телефони и многе апликације чине да смо у некаквом ковитлацу, а седимо на једном месту и све то дешава се у нашој руци. Потпуна опсена којој се тешко отргнути. Све је потрошна роба, па и писци. Рецимо, непрестано се помињу и цитирају многи класици, али мали број је оних који одиста читају. Међутим, они који креирају стварност за масу, вражји адвокати, они су веома образовани. Морате знати и савладати много тога да бисте човека конзумента бомбардовали суштином коју желите да наметнете, за неколико секунди. Лично, клонем и подижем се, често, као и свако на овом свету. Тај осећај нема везе са писањем. Можда онај ко жели да доминира има осећај безвредности уколико није увек и све онако како жели. Не знам, немам те тежње.

ГЛАС: Очекује ли се данас превише од писца?

КАПОР: Тренутно нема одговора на ово питање. Чудно је, с једне стране књижевност је небитна, унижава се, а с друге стране сви воле писце и из неког разлога потребни су, као неке архаичне честице суштине. Опет, делује да се од писца уметничке књижевности ништа не очекује - старлете, глумци, политичари, спортисти, лајф-коучи... у првим су редовима. Појам књига не означава само књижевност, шири је много, и ту су се, такође, уз вешту манипулацију измешала значења, па је сама уметничка књижевност често у сенци.

ГЛАС: Наслов књиге је веома занимљив, подсјећа нас на познати цртани филм “Маша и медвјед”. Какви су то медвједи са којима се сусреће Маша, Ваша јунакиња у овој књизи?

КАПОР: Ова књига је, као и све друге прича о људима. А књига би можда могла да носи и наслов једног поглавља: Други су прекрупни или преситни. Бавила сам се феноменима нашег времена: опседнутошћу собом, телом (вечном младошћу) и материјалним успехом, потом колонијалним статусом у коме се налазимо и (нашим) људима који спроводе ту меку империјалну моћ на нама, белим људима у срцу Старог континента. Све је наоко игрљиво и лако као што и налаже овај век, али испод тог слоја неколико је кругова приповедања. Улазак цртаног филма кроз који се живот и свет показују као рингишпил, и у коме увек победу однесе доброта, десио се некако потпуно неплански, али, испоставиће се, природно. Тако се Ристини и Машини цензори појављују као медведи за које оне, ипак, имају разумевања.

ГЛАС: У овом дјелу једна жена покушава да оствари свој сан. Колико је тешко женама у умјетности и животу данас да остваре своје снове?

КАПОР: У овој књизи има много ликова, и мушких и женских. За главну јунакињу, Ристу, свет се не дели на мушки и женски - то је арена у којој се истрајава заједно. Свака друга подела била би нелогична. Тренутно, свет је у хаосу, и најтеже је бити Човек. Писање је велики и озбиљан посао, заблуде су да је лако писати, и да ти само “дође инспирација” па седнеш и готово! То је посвећеност, сати и дани проведени у померености изван реалног света, па потом следи прва рука текста и ко зна још колико ишчитавања, требљења, тесања, глачања... И то је све исто и за жене и за мушкарце. Остварити снове за мене значи живети достојно. Разумети своје могућности, дарове који су нам дати, следити знакове и путоказе налазећи своју нит. Павић је записао да је насигурнији пут у праву будућност (јер има и лажне будућности) ићи у оном правцу у коме расте наш страх. Тако су и јунакиње у књизи оживеле, у том духу. За Ристу то није питање снова, једноставно мисли да све што се почне радити мора и да се заврши, а има и још нешто важније: дата реч. У ратним годинама дала је реч Бојану и Видаку, с којима дели ноћи и дане страха, да ће једном кад одрасту написати ту књигу.

ГЛАС: Можемо ли да мијењамо свијет ријечима, добром књижевношћу и да ли је доба квалитетне и добре књижевности прошло?

КАПОР: Време добре књижевности није прошло, увек имамо изванредне писце из прошлости. То је ванвремена ствар, чак и ако ми у овом веку, или нека нова генерација, посустанемо. Човекова потреба за причањем никад неће нестати, све и ако се свет какав познајемо уруши остаће, поново, усмено приповедање. Човек зри кроз читање, његов ум и срце се мењају, расту, оплемењују. Верујем да делујући на сваког понаособ, књижевност свет чини бољим местом. Уметност одговара на човекова суштинска питања, пре свега на оно о смислу постојања. И како велики Андреј Тарковски каже: “По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи…”

ГЛАС: Све мање студената уписује књижевност, како гледате на то?

КАПОР: Жао ми је. Људи и не знају каква је то преданост и осећај, и какви се светови отварају кроз изучавање књижевности. Уосталом, суочавамо се са чињеницом да нећемо имати кадар за образовање, просвета је на дну лествице и материјално и статусно. Живимо у времену у коме свако сања да буде јаван и богат (то није нужно повезано, али у свести људи често је поистовећено). Као да ниси жив ако се не појављујеш на мрежама, медијима... А заправо наш стварни живот нема никакве везе са тим. Обичан породичан живот, дан у коме живимо, то је оно што испуњава. Међутим, то је и питање система. Просветари, дакле најобразованији међу нама, имају најнижа примања и то је неопростиво.

ГЛАС: Вријеме је васкршњих празника, шта бисте тим поводом поручили нашим читаоцима?

КАПОР: Како каже отац Јустин: “Боже, свуда сам те тражио, а ти си био у мени, а ја сам био ван себе”. Мислим да је потребно у свим нашим потрагама имати то на уму: све што тражимо, већ је у нама. Нека нас светлост Васкрса оснажи, утеши и умири.

Писање

ГЛАС: Какви су Вам планови за наредни период, пишете ли, можемо ли очекивати ускоро нову књигу?

КАПОР: Човек снује, Бог одређује. Шта ћу успети да запишем и урадим од онога што бих желела - не зависи само од моје жеље и не волим да звоним о томе. Како Црњански у песми “Живот” каже: “Све то не зависи од мене”. Ако ми буде дато да испишем неке велике теме којих бих да се дотакнем, бићу захвална, а ако не, то ће сигурно урадити неко други - и то је добро. Свако има свој део пута и приче.