Jedan od najvećih srpskih filmskih glumaca Pavle Vuisić /1926-1988/ umro je 1. oktobra 1988. godine.

Vuisić je bio „vulkan glume, života i snage“ – tako ga je opisao Orson Vels, jedan od najvećih američkih i svjetskih sineasta.

Vels, tvorac najboljeg američkog filma svih vremena „Građanin Kejn“, gostujući svojevremeno u popularnoj emisiji na američkim TV kanalima „Šou Dika Kaveta“, poručio je da poznaje još jednog velikog glumca – „Paju“, ali da ga neće pozvati jer je „Amerika mala za njih dvojicu“.

Od Vuisića je Vels na poklon dobio šubaru koju je nosio na snimanju „Bitke na Neretvi“. Dok je bio u Jugoslaviji, Orson Vels je redovno išao u Kinoteku i gledao Pavlove filmove.

Vuisić je igrao u stotinjak filmova i serija, a prvi je bio čuveni „Čudotvorni mač“ Vojislava Nanovića iz 1950. godine.

Pamte se njegove kultne uloge u seriji „Šešir profesora Vujića“ i filmovima: „Ko to tamo peva“, „Sjećaš li se Doli Bel?“, „Otac na službenom putu“, „Maratonci trče počasni krug“, „Hajka“, „Kampo Mamula“, „Dim“, „Mačak pod šljemom“, „Parče plavog neba“, „Žeđ“, „Horoskop“, „Inspektor“, „Sam“, „Pogon B“, „Kad čuješ zvona“, „Događaj“, Konjuh planinom“…

Pavle Vuisić bio je karakterističan jer, poput još jednog velikog glumca Marlona Branda, nije volio da glumi.

Često je odbijao i najbolje ponude za film da bi ostao na svojoj barci i uživao pored Save ili bi odlazio u omiljene kafane.

Pavlovi saradnici navode da je za Vuisića odlazak na rad u inostranstvo i snimanje sa svjetski slavnim režiserima bio najgori mogući scenario.

Uz Batu Živojinovića, ovaj najveći srpski filmski glumac nije nikada završio studije glume, niti ih je upisivao.

Međutim, čitao je sve što bi mu došlo pod ruku, od etiketa na flašama, pa do najteže literature. Na paklicama od cigareta i u sveskama zapisivao je svoje misli i pjesme.

Pavle Vuisić bio je karakterističan po svom izražajnom licu, diskretnoj i ležernoj glumi i sposobnošću da poboljša loše scenarije.

Iako nikada nije volio društveno uređenje socijalističke Jugoslavije, a ni lidera Josipa Broza Tita, bio je poželjan u svakom filmu.

Dobio je mnoštvo nagrada, čak su htjeli da mu daju i Avnojevu, što Vuisić nikako nije želio. Na kraju je čak i napisao da ne želi tu nagradu.

Kad je dobio filmsku nagradu „Slavica“, koja se danas zove po njemu i koja se tradicionalno dodjeljuje na festivalu u Nišu, nije htio da je primi.

Oni koji su igrali sa Vuisićem navode da je bio težak saradnik, ne zato što je bio loš, već, naprosto, nije volio da glumi.

Nikada nije izgovarao tekst onako kako je napisan, nije prihvatao neprofesionalnost niti je tolerisao gubljenje vremena tokom snimanja. Svoj rad je odmah naplaćivao.

Pavle Vuisić nije bio vjernik, ali, ipak, na njegovu sahranu su, na poziv supruge, došli sveštenici, ne znajući ko je pokojnik.

Opojali su Pajinu dušu, a rečeno im je samo da se preminuli zove Pavle, što je bila Vuisićeva želja.

Sahrana je bila strogo privatna, a javnost o njoj nije obaviještena po želji samog glumca.