U ateljeu na Menhetnu prije skoro dve decenije nastala je skica spomenika Lavu Tolstoju i Nikolaju Rajevskom. Naručiocu posla dao sam zavet, kad se penzionišem i vratim u Srbiju, uradiću spomenik od najboljeg granita u znak ljubavi koju obojica imamo za Rusiju. Veliki čovek, dr Slobodan Branković više nije sa nama, ali spomenik je tu, završio sam ga.

Ovo za Sputnjik priča umjetnik Slobodan Dane Mladenović, porijeklom iz Aleksinca. Vratio se u rodni kraj. Ispunio posebnu misiju:

„Ovde sam godinu dana, pola godine sam samo tražio najbolji afrički granit, ploču ogromnih dimenzija. Kad sam ga konačno nabavio, uradio sam spomenik neverovatno brzo. Nadahnuće“.

Mladenović je iz rudarske porodice, početkom sedamdesetih otišao je u Pariz, samo sa olovkom i blokom za crtanje u džepu. Njegov jedinstveni stil portretisanja brzo je prepoznat. Poslije izložbe portreta Žaka Širaka, postalo mu je tijesno, pa je otišao u Njujork, gdje je takođe radio portrete, velike formate renesanse.

Poziv od koga je zaigralo srce

Dekorisao je enterijere novih zgrada koje su bile u granitu i staklu. Istovremeno, izlagao u Montrealu, Torontu. Bio je jako uspješan, pomagao sunarodnike koji su u SAD stigli gonjeni ratom, a onda je dobio poziv svog zemljaka, pukovnika, naučnika i pjesnika Slobodana Brankovića:

„On je došao do ideje da se napravi spomenik u Gornjem Adrovcu kod Crkve Svete Trojice, mi smo je uvek zvali Ruska crkva. Izgrađena je na mestu pogibije ruskog pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, koji je Tolstoju bio inspiracija za lik grofa Vronskog u romanu Ana Karenjina. Bio sam oduševljen! Odmah sam uradio skicu, kako bi to izgledalo. Dao je zeleno svetlo“.

Blagoslov eparhije niške

Umjetnik dodaje da je, prilikom prve sljedeće posjete Srbiji, otišao kod tadašnjeg episkopa niškog Jovana i dobio blagoslov za izradu spomenika, ali da rukovodstvo opštine nije bilo zainteresovano. Predlagao je i da o svom trošku obnovi biblioteku, pa čak i da uradi mini etno selo sa dačama, koje bi podsjećalo na Rusiju. Nije bilo razumijevanja. Vratio se u Njujork. A sada se konačno vratio u Srbiju i spomenik je tu:

„Obećao sam i sinu i Brankovićevoj supruzi, divnoj gospođi Spomenki, kad se zauvek vratim iz Njujorka, napraviču spomenik. Poslovanje je ovde mnogo drugačije nego na zapadu, namučio sam se da nađem ploču dimenzija 2,30 puta 1,30. Tražio sam granit, jer je spomenik trebalo da stoji vertikalno, da bude visok četiri metra. Kamenorazac u Novom selu kod Niša mi je rekao da bi to za ovaj kraj bilo rizično, da bi ga košava oduvala. Morao sam da ga uradim horizontalno“.

Tolstoj i Rajevski samo što ne progovore

Mladenović dodaje da je morao da uradi Tolstoja i Rajevskog u renesansnom stilu. Jednostavno, to ide uz njih, mora da bude moćno, kao Direrova neprevaziđena gravura:

„Renesansa je za mene neprevaziđena. Danas svi idu u apstrakciju, svi su u oblacima, niko da pokaže pravu stvar. I zato sam radio renesansu, to je za mene fascinantno. Ovom narodu ovde i trebaju jednostavne stvari, da bi ih razumeo. I o tome sam mislio kad sam radio gravuru. Ljudi mi sad kažu, Mane, samo što ne progovore“.

Spomenik čeka svoje mjesto

Spomenik je gotov i sad čeka svoje mjesto. Mladenović je bio u opštini Aleksinac, nije stekao utisak da oni žele da se bave postavljanjem spomenika. Razumije ih, crkva u Gornjem Adrovcu je pod zaštitom države, ali tamo je već jedan mermerni spomen, koji su postavili Kozaci. Zašto Adrovac ne bi imao i ovaj, po ideji jednog Srbina koji jednako poštuje Tolstoja i Rajevskog.

Ako to nije moguće, vjeruje da naručilac ne bi imao ništa protiv da se spomenik postavi na drugom važnom mjestu, u manastiru Svetog Romana, gdje počiva srce Rajevskog, hrabrog čovjeka, jednog od silnih ruskih dobrovoljaca koji su oslobađali Srbiju od Turaka.

- Ja sam Slobodanu Brankoviću obećao ono što sam mu obećao, uradio sam svoj deo posla. Sad je drugima na duši da urade nešto u znak sećanja na velikne Tolstoja, Rajevskog, ali i na intelektualca koji je napisao brojne knjige o našem kraju, a posebno o Rusima koji su nam pomagali, koje je izuzetno poštovao - zaključuje umjetnik.

Slobodan Branković poslije Vojne akademiju u Beogradu završio je Fakultet političkih nauka u Zagrebu. U naučnoj oblasti Istorija kao kultura magistrirao je i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Naučnim radom bavio u Vojnoistorijskom institutu, a zatim bio profesor Fakulteta za kulturu i medije. Istorijske rane srpskog naroda liječio je stihovima koji su prevedeni na engleski, bugarski, švedski, kineski. Umro je 2013. godine.