У атељеу на Менхетну прије скоро две деценије настала је скица споменика Лаву Толстоју и Николају Рајевском. Наручиоцу посла дао сам завет, кад се пензионишем и вратим у Србију, урадићу споменик од најбољег гранита у знак љубави коју обојица имамо за Русију. Велики човек, др Слободан Бранковић више није са нама, али споменик је ту, завршио сам га.

Ово за Спутњик прича умјетник Слободан Дане Младеновић, поријеклом из Алексинца. Вратио се у родни крај. Испунио посебну мисију:

„Овде сам годину дана, пола године сам само тражио најбољи афрички гранит, плочу огромних димензија. Кад сам га коначно набавио, урадио сам споменик невероватно брзо. Надахнуће“.

Младеновић је из рударске породице, почетком седамдесетих отишао је у Париз, само са оловком и блоком за цртање у џепу. Његов јединствени стил портретисања брзо је препознат. Послије изложбе портрета Жака Ширака, постало му је тијесно, па је отишао у Њујорк, гдје је такође радио портрете, велике формате ренесансе.

Позив од кога је заиграло срце

Декорисао је ентеријере нових зграда које су биле у граниту и стаклу. Истовремено, излагао у Монтреалу, Торонту. Био је јако успјешан, помагао сународнике који су у САД стигли гоњени ратом, а онда је добио позив свог земљака, пуковника, научника и пјесника Слободана Бранковића:

„Он је дошао до идеје да се направи споменик у Горњем Адровцу код Цркве Свете Тројице, ми смо је увек звали Руска црква. Изграђена је на месту погибије руског пуковника Николаја Николајевича Рајевског, који је Толстоју био инспирација за лик грофа Вронског у роману Ана Карењина. Био сам одушевљен! Одмах сам урадио скицу, како би то изгледало. Дао је зелено светло“.

Благослов епархије нишке

Умјетник додаје да је, приликом прве сљедеће посјете Србији, отишао код тадашњег епископа нишког Јована и добио благослов за израду споменика, али да руководство општине није било заинтересовано. Предлагао је и да о свом трошку обнови библиотеку, па чак и да уради мини етно село са дачама, које би подсјећало на Русију. Није било разумијевања. Вратио се у Њујорк. А сада се коначно вратио у Србију и споменик је ту:

„Обећао сам и сину и Бранковићевој супрузи, дивној госпођи Споменки, кад се заувек вратим из Њујорка, направичу споменик. Пословање је овде много другачије него на западу, намучио сам се да нађем плочу димензија 2,30 пута 1,30. Тражио сам гранит, јер је споменик требало да стоји вертикално, да буде висок четири метра. Каменоразац у Новом селу код Ниша ми је рекао да би то за овај крај било ризично, да би га кошава одувала. Морао сам да га урадим хоризонтално“.

Толстој и Рајевски само што не проговоре

Младеновић додаје да је морао да уради Толстоја и Рајевског у ренесансном стилу. Једноставно, то иде уз њих, мора да буде моћно, као Дирерова непревазиђена гравура:

„Ренесанса је за мене непревазиђена. Данас сви иду у апстракцију, сви су у облацима, нико да покаже праву ствар. И зато сам радио ренесансу, то је за мене фасцинантно. Овом народу овде и требају једноставне ствари, да би их разумео. И о томе сам мислио кад сам радио гравуру. Људи ми сад кажу, Мане, само што не проговоре“.

Споменик чека своје мјесто

Споменик је готов и сад чека своје мјесто. Младеновић је био у општини Алексинац, није стекао утисак да они желе да се баве постављањем споменика. Разумије их, црква у Горњем Адровцу је под заштитом државе, али тамо је већ један мермерни спомен, који су поставили Козаци. Зашто Адровац не би имао и овај, по идеји једног Србина који једнако поштује Толстоја и Рајевског.

Ако то није могуће, вјерује да наручилац не би имао ништа против да се споменик постави на другом важном мјесту, у манастиру Светог Романа, гдје почива срце Рајевског, храброг човјека, једног од силних руских добровољаца који су ослобађали Србију од Турака.

- Ја сам Слободану Бранковићу обећао оно што сам му обећао, урадио сам свој део посла. Сад је другима на души да ураде нешто у знак сећања на великне Толстоја, Рајевског, али и на интелектуалца који је написао бројне књиге о нашем крају, а посебно о Русима који су нам помагали, које је изузетно поштовао - закључује умјетник.

Слободан Бранковић послије Војне академију у Београду завршио је Факултет политичких наука у Загребу. У научној области Историја као култура магистрирао је и докторирао на Факултету политичких наука у Београду. Научним радом бавио у Војноисторијском институту, а затим био професор Факултета за културу и медије. Историјске ране српског народа лијечио је стиховима који су преведени на енглески, бугарски, шведски, кинески. Умро је 2013. године.