Лејла Залихић је мајка херој из Бутуровић Поља, чијим се именом пишу херојство и храброст.

Њена прича о спасавању кћерке из водене бујице током поплава које су погодиле ово мјесто обишла је свијет, а три мјесеца након свега говори за "Независне новине".

Сјећања на страшну катаклизму која је погодила неколико мјеста у БиХ, међу којима и Јабланицу и Бутуровић Поље, како говори Лејла, и даље су жива и још присутна, иако су прошла три тешка мјесеца.

Наиме, Лејла је те ноћи када се небо спустило на земљу пливала три километра кроз водену бујицу пуну грана, дрвећа, кућанских апарата, камења, како би спасила своју кћерку.

- Та ноћ, то је највећи хорор у мом животу. Ноћ као и свака ноћ, ништа није слутило на то шта би се могло десити. Пробудио нас је комшија, да није, ко зна шта би се десило. Изашли смо на други спрат куће, кад смо видјели да ту није сигурно, изашли смо на трећи. Није било времена за панику, размишљали смо како да спасимо живу главу. Кад смо видјели да ништа не можемо урадити, препустили смо се судбини, све до тренутка док се кућа није срушила. Чула сам вриске кћерке, супруга, свекрву нисам чула, пали смо у воду. Бујица нас је носила, док нисам кћерку пронашла на пола језера. Успјеле смо некако изаћи на обалу од свега што нас је ударало - присјећа се Залихићева за "Независне новине".

У тој агонији, како истиче, среле су се са једним човјеком с којим су се спасиле.

- Ишли смо око три сата док нисмо дошли до комшије. Ту смо били док хитна помоћ није стигла по нас, за мужа ништа нисам знала, ни да ли је жив - каже она.

Заронити у хладну воду пуну свега током ноћи често не би смјели ни најхрабрији, али Лејла је знала да другог избора нема.

Таква и толика снага се не може објаснити, а каже да јој је снагу да спаси рођено дијете дао Бог. Упркос свему, не сматра се хероином.

- Не осјећам се као херој, мислим да би свака мајка за своје дијете урадила исто. И за туђе ако је у могућности, а камоли за своје - истиче она за "Независне новине".

Хероином саму себе не сматра, али многи на њу гледају баш тако.

Зову је мајка храбрости и жена године, ни случајно, ни без разлога, већ сасвим оправдано.

Због свог подвига недавно је понијела и титулу Херцеговка године. Лејла истиче да јој значи што је та награда припала њој, али додаје да би вољела да није овим поводом.

- Вољела бих да је у неком бољем свјетлу, због нечег другог, али боже мој, шта је, ту је - каже она за "Независне новине".

Иако сјећања лако не блиједе, ситуација у Бутуровић Пољу, према њеним ријечима, полако се поправља, а ствари долазе на своје мјесто.

- Огромна је штета, па тако треба доста времена да ствари у потпуности дођу на своје мјесто. Страх још постоји, ипак није прошло доста времена да се то заборави, али проћи ће, надам се, што прије - истиче она.

И након свега, из катастрофе, у којој, осим природе, кривице има и у људима, Лејла сматра да смо као друштво научили лекцију.

- Тужно је што се овако нешто морало десити да се извуче лекција, али једноставно тако је требало да буде и надам се да се никад више неће десити - закључује она за "Независне новине".