едини добитник Нобелове награде са простора бивше Југославије писац и дипломата Иво Андрић рођен је на данашњи дан 1892. године у Травнику у породици Антуна Андрића и Катарине Пејић.
Основну школу завршио је у Вишеграду, а Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, у Сарајеву.
У октобру 1912. започиње студије у Загребу, одакле одлази у Беч, где слуша предавања из историје, филозофије и књижевности. Због слабих плућа и честих здравствених проблема, ускоро напушта Аустрију и наставља студије у Кракову у Пољској.
Андрић је као гимназијалац био припадник покрета “Млада Босна” и борац за ослобођење јужнословенских народа из Аустроугарске монархије.
Затечен Првим свјетским ратом, убрзо напушта студије, вративши се у Сплит, гдје га полиција хапси и одводи у тамницу – прво у Шибеник, а затим у Марибор, након чега му је одређен кућни притвор у Овчареву, из ког прелази у Зеницу.
Студије је завршио у Грацу. У јуну 1924. године одбранио је докторску тезу “О развоју духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”, а двије године касније постао је ванредни члан Српске краљевске академије у Београду. Њен редовни члан био је од 1939. године.
Андрић је иза себе оставио богат књижевни опус. Своју књижевну каријеру започео је као пјесник – први књижевни рад, пјесму “У сумрак”, објавио је 1911. у “Босанској вили”. Током боравка у мариборској тамници интензивно пише прозу, а 1918. следи дјело “Еx Понто”.
После Првог свјетског рата Андрић се запослио у Министарству спољних послова у Београду. Служба га је у раној фази одвела у посланства у Ватикану, Трсту, Букурешту, Грацу.
Радио је у дипломатској служби Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Краљевине Југославије, и у Риму, Марсељу, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду и Берлину.
То је период плодног литерарног стваралаштва и тада објављује збирку пјесама у прози “Немири” и приповијетке “Ћоркан и Швабица”, “Мустафа Маџар”, “Љубав у касаби”, “Мост на Жепи”, “Јелена, жена које нема”.
Уочи Другог свјетског рата – 1939. године, због несагласја са политиком власти у Београду, напустио је амбасадорско место у Берлину, вратио се у Београд и посветио писању.
Књижевну величину и признање у свету Андрићу је донео прозни опус: романи “Травничка хроника”, “На Дрини ћуприја” и “Госпођица”, настали 1945. године, као и роман “Проклета авлија” из 1954. године.
За роман “На Дрини ћуприја” писац је крајем 1961. године добио Нобелову награду за књижевност. Андрић је први и до сада једини писац са југословенских простора који је одликован тим највишим књижевним признањем.
Иво Андрић је умро на Војномедицинској академији у Београду 13. марта 1975. године. Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.
У часу смрти имао је непуне 83 године, а у Андрићевој биљежници је остао запис: “Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човјека страх. А код књижевника и сваког ‘јавног радника’ долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају”.
На основу тестаментарне воље писца, 1976. године основана је Задужбина Иве Андрића, која и данас води бригу о пишчевој књижевној баштини. Задужбина сваке године додјељује Андрићеву награду за најбољу приповетку или збирку прича написану на српском језику.
