Срби у Грчку углавном одлазе због мора, сунца и лијепе природе, али се по ријечима историчара и кустоса Српске куће на Крфу Љубомира Сарамандића неријетко на том туристичком путовању претварају у ходочаснике.

Туристичке агенције махом нуде обилазак Зејтилника, српско-француског војничког гробља у Солуну или острва Видо, односно „Плаве гробнице“ надомак Крфа. Међутим, нико не прави организоване туре на Кајмакчалан, врх планине Ниџе (грчки назив: Ворас) на граници Грчке и Сјеверне Македоније. У ово не рачунамо спорадично организована планинарења или ријетке некомерцијалне туре потомака погинулих на Солунском фронту.

Разлог за то што су туристи препуштени сами себи ако желе да виде гдје се одиграла једна од најкрвавијих и највеличанственијих битака у Првом свјетском рату лежи у веома једноставном одговору – на Кајмакчалан и цар мора пјешице.

До капеле Светог Илије на највишој коти Вораса (2.524 метара), гдје је стајала урна са срцем Арчибалда Рајса, мора се пјешачити. Какво год теренско возило да имате, тешко ћете моћи да приђете на више од два километра. Туристима се савјетује да не ризикују да оштете своје аутомобиле, те да се паркирају на паркингу грчког Ски-центра „Кајмакачалан“, а одатле корак по корак... 

Ски-центар је љети затворен, али увијек се у њему налази љетњи чувар. Он ће вас посавјетовати да ли уопште да се тог дана пењете на врх планине, пошто је клима на врху Вораса сурова и брзо се уз јак вјетар може створити и олуја. На врху Вораса неопходне су вам јакне у било које доба године, а због јаких вјетрова пожељне су и капе које прекривају уши.

Фото: Влада Живановић

Ако није у питању организована посјета, обавезно се јавите чувару пошто ће он тада имати у виду колико је људи отишло ка врху и моћи ће да алармира горску службу спасавања уколико се у року од четири до шест сати не вратите натраг. У сваком случају, на ову авантуру морате кренути рано ујутро, уз претходно припремљене сендвиче, воду, топлу одјећу и планинску обућу (дубоке ципеле или патике). По сунчаном дану, капела Светог Илије јасно се види на врху, али већа је могућност да је због ниских облака и магле коју ону стварају нећете ни видјети све док јој се не приближите на неколико стотина метара.

Политичари избјегавају јер неће да пјешаче

Због свега набројаног српски политичари су Кајмакачалан деценијама уназад обилазили у широком луку. Увијек је љепше када те отмена јахта одвезе до „Плаве гробнице“ или лимузина до Зејтилника, а на врху Вораса ипак мораш да укаљаш или у најбољем случају само упрашњавиш ципеле. На то треба додати и да сама посјета капели на врху не може да траје цермонијалних пола сата, већ то због природе терена мора бити минимално вишесатна, углавном цјелодневна авантура.

Први, а надајмо се не ни посљедњи, српски политичар који је обишао стратиште на Кајмакчалану, био је 2016. године Томислав Николић, тадашњи предсједник Србије. Ни он, наравно, није отишао тамо тек тако, већ је хеликоптером допремљен до најближе могуће тачке. Посјета Николића имала је вишеструки значај за ово битно историјско мјесто, не због тога што га је коначно обишао неки српски политичар, већ због онога што је претходило том чину. Капела Светог Илије и спомен-костурница потпуно су реновиране, чиме је спријечено њихово урушавање које је било у пуном јеку.

Обновљен је и звоник Михајла Пупина, који је чувени српски научник донирао тридесетих година прошлог вијека, а са којег су у посљедњих 20 година лопови покрали бронзу и гвожђе. Занимљиво је да ни тада на Кајмакчалан није стигло оригинално звоно које је платио чувени научник који је живио у САД. Када је допремано из Београда ка Грчкој, звоно је заустављено у селу Брод на Косову и Метохији.

Локални становници нису дозволили да прође даље под образложењем да им је краљ Александар одавно обећао звоник за њихову цркву, те да је битније да оно остане у селу него да звони мртвима на Кајмакчалану. Краљ Александар одобрио је да звоник остане у селу Брод, а онда је из државне касе платио да се изради идентично ново звоно које је послије стигло до капеле Светог Илије.

Највећа побједа српске војске

До Кајмакчалана се може доћи и из Сјеверне Македоније, пошто је планина Ниџе (Ворас) од града Битоља удаљена само 40 километара. Међутим, како нема доброг асфалтираног пута као са грчке стране, јер се већи дио иде макадамом, препорука је да се колима ипак долази из правца Солуна.

Путујући планинским врлетима ка врху Вораса проћи ћете поред многих необиљежених српских војничких гробаља, зараслих у коров и лишај... Када паркирате ауто и кренете пјешице ка посљедњим километрима, на обронцима сурове планине видјећете расуте чауре, гелере и још којекакве археолошке артефакте из Првог свјетског рата. Иако је Грчка појас око Кајмакчалана прогласила музејом на отвореном, он никада није прописно обиљежен, нити се спроводи забрана одношења артефаката са археолошког локалитета, па турисити и даље имају могућност да кући однесу неку од успомена које су преживјеле зуб времена.

О борби за Кајмакчалан у Србији се данас мало зна, а још мање учи. Церска и Колубарска битка су неоправдано много познатије, иако су у односу на пробој Солунског фронта у суштини мање битне.

На Церу и Колубари су 1914. године неупоредиво јаче Аустроугарске снаге натјеране на повлачење, али је упркос побједи на тим положајима српска војска касније била натјерана на мучно повлачење ка Јадранском и Јонском мору преко Албаније. За разлику од ових борби, битка за Кајмакачалан донијела је преокрет у Првом свјетском рату, пошто је у питању прва велика побједа Савезника послије двије године. Пробијање Солунског фронта дало је вјетар у леђа Британцима и Французима на Западном фронту. Многи историчари тврде да су војници у биткама код Вердена храбрени причама о херојској борби Срба на Кајмакчалану.

"Срби иду као олуја, нико не може да их прати"

Освајањем врха Вораса пробијен је Солунски фронт, односно бугарским и астроугарским трупама онемогућено је да свакодневно са Кајмакачалана и нижих кота топовима бомбардују највећи грчки град македонске регије. Битка за Кајмакчалан почела је у подножју Вораса 12. септембра 1916. године, а српска застава завијорила се на врху 30. септембра. Због веома стрмог и стјеновитог терена дјеловало је практично немогуће попети се на врх са кога је непријатељ подножје константно засипао ударима из топова и артиљерије.

Фото: Влада Живановић

Не постоје тачни подаци колико је српских војника погинуло тих дана, а до данас нажалост нису ни уписана сва њихова имена, нити су обиљежени сви гробови. Процјене кажу да је на обронцима Вораса сахрањено око 40.000 српских и 60.000 непријатељских бугарских војника.

Срби су у освајање Кајмакчалана кренули без дозволе Савезника, који су им се у пробоју Солунског фронта прикључили тек када су заузети најтежи положаји. Освајање Кајмакчалана је за српске војнике имало посебну тежину, пошто су са те тачке први пут послије двије године поново ступили на своју земљу (Ворас је тада био граница Грчке и Србије).

О томе колико су српски војници силовито ушли у битку за Кајмакчалан можда најбоље свједочи депеша коју је Савезничкој команди послао француски генерал Франш Депере, у којој је написао: „Срби иду као олуја, нико не може да их прати“. Он је тада објаснио да француске трупе имају обавезу да крену за Србима и отворе фронт код Доброг поља, упркос првобитном наређењу да се одложи пробој Солунског фронта.

Прве педље српске земље ослободили заједно са Албанцима

Једини начин да се преко стрмине нападне непријатељ на највишим котама „Сива стена“ и „Кајмакчалан“ био је да се састави одред који ће кренути у самоубилачку мисију. Захтјеве начелника штаба Врховне команде Петра Бојовића и осталих српских војсковођа да се крене у напад, упркос наредби Савезника да се чека појачање у виду додатних британских трупа, регенет Александар је упорно одбијао. Како се ближио крај љета, страховало се да ће се пропустити прилика да се не нападне прије зиме. Знало се да ће офанзива сигурно бити одложена до прољећа ако Ворас крену да ударају јаке јесење кише и мраз.

Будући краљ је са врхом војске направио компромис да се у напад крене само уколико се за први атак пронађу добровољци. Историчари тврде да је регент Александар сматрао да је српска војска већ превише изгинула у албанској голготи, прије него што је спас пронашла на Крфу, те да је желио да што је више могуће у напад, условно речено, гурне француске и британске трупе.

У мисију из које се знало да нема повратка у 5 часова ујутро 12. септембра 1916. године кренули су добровољачки одреди Војина Поповића, познатог као Војвода Вук, као и добровољачки пук албанског војсковође и политичара Есад-паше Топанија. Због политичких потреба које су актуелне још од друге половине 20. вијека и данас се у школским уџбеницима историје вјешто крије да су прве педље српске земље у Првом свјетском рату заједнички ослободили српски и албански војници који су храбро и потпуно свјесно дали животе у самоубилачкој мисији.

Око 600 војника Војводе Вука и Есад-паше Топанија распоредило се у неколико група и ка врху планине кренуло голоруко, гурајући својим рукама радничка колица са једним точком. Колица су била натоварена крупним камењем, везаним у мрежу, које је тако правило штит од метака и бомби које су ка српској војсци бацане с врха Кајмакчалана. Док су гурали колица изигравајући живи штит, иза њих се кретала српска пјешадија, која је махом бомбама засипала положаје бугарске војске.

Дринска дивизија спустила планину за скоро 30 метара

Терен је освајан споро и тешко, метар по метар... Први војници су лако гинули, а неријетко су и они из другог реда страдали када бомба, која погоди оног што гура колица, распе камење ка дну литице и покоси све испод њега. За то вријеме је из подножја Вораса врх планине константно из топова гађала Дринска дивизија.

Грци тврде да је највиша тачка, односно Кајмакчалан, прије Првог свјетског рата била на 2.552 метра, али да су управо ђулад Дринске дивизије врх стесала на данашњих 2.524 метра.

Фото: Влада Живановић

Одлучујуће борбе за сам врх водиле су се од 26. до 30. септембра 1916. године. Свједочанства преживјелих војника кажу да су Бугари били у шоку када су схватили да их нападају српски војници, за које су вјеровали да су још раније скончали у албанској голготи ка Крфу. Преживјели бугарски војник је ове дане касније описао тако да су неки од његових сабораца умирали од инфаркта, усљед шока да их напада српска, а не како су првобитно вјеровали француска војска. Освајање Кајмакчалана није преживио војвода Вук, чије је тијело најприје било сахрањено на Зејтилнику, а потом је 1923. пренијето у Алеју заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Есад-паша Топани имао је више среће и на Кајмакчалану је само тешко рањен. Међутим, њега су 1920. године у атентату убили албански екстремисти који су му замјерали управо то што се борио заједно са српском војском. Многи историчари сматрају да се од овог убиства никада нису опоравили албанско-српски односи, који су тада трајно нарушени.

Нисмо сачували срце професора Рајса

Херојство српских војника на Кајмакчалану нарочито је одушевило једног од највећих пријатеља нашег народа, Арчибалда Рајса. Швајцарски форензичар који је са српском војском преживио и албанску голготу тражио је да му тијело буде сахрањено у Београду, али да му се срце однесе на Кајмакачалан, гдје ће почивати са најхрабријим српским војницима. Незадовољни политиком новостворене државе, многи Срби су тада говорили да је „све што вриједи изгинуло на Кајмакчалану или на Крфу послије албанске голготе“.

Рајсово срце је послије његове смрти 1929. године однијето у капелу Светог Илије на Кајмакчалану која је управо за ту намјену и изграђена. Међутим, Срби су и у овоме оманули и нису сачували срце професора Рајса које су у Другом свјетском рату украли нацистички окупатори. Претпоставља се да су срце на непознату локацију однијели или одмах уништили бугарски војници као вид одмазде за пораз на Кајмакчалану у Првом свјетском рату.

Данас тако у капели Светог Илије почива само празна урна у којој је некада било похрањено срце човјека који је кроз „Чујте Срби“ вјероватно боље описао менталитет нашег народа него било ко други. Одмах поред капеле је спомен-костурница у којој су кости непознатих српских војника.

Надомак Кајмакчалана проћи ћете и поред остатака српске војничке болнице у којој су збрињавани рањеници са овог фронта. У њој су уточиште нашли и многи бугарски војници, пошто је тадашњи ратничи кодекс налагао да се увијек помогне и рањеном непријатељу. Камена војна осматрачница с Кајмакчалана пренијета је у Београд, а многи становници главног града махом не знају да се налази у Пионирском парку, тачно преко пута Скупштине Србије.

Понесите храну, воду, топлу обућу, свијеће...

Одлазак и успон на Кајмакчалан није једноставан и захтјева пажљиво планирање. За ову авантуру отворене су вам двије могућности: или да спавате у Солуну па баш рано ујутро кренете ка планини, до чијег врха ће вам колима требати неколико сати, плус још најмање четири сата да отпјешачите до цркве и назад; или да спавате у Лутракију или неком туристичком мјесту на самој планини, одакле ће вам пут колима до врха бити много краћи. За пут питајте локалце, а од путоказа пратите „Kaimaktsalan Ski Center“ и нећете промашити. Припремите се на узан пут и серпентине.

Будите спремни и на то да вам временске прилике можда неће ићи на руку и да нећете моћи да дођете до самог врха, односно да одете даље од ски-центра. Немојте то доживјети као неуспјех. Одлазак на врх Вораса довољна је авантура и без доласка до Кајмакчалана. Са врха се по лијепом дану виде и Скадар и Преспан, као и Солун и Халкидики. Прочешљајте ливаде у околини, пронаћи ћете сигурно неки артефакт за успомену.

Понесите са собом свијеће и шибице пошто вас тамо неће сачекати продавац црквених сувенира. Тачније, на врху вас неће сачекати нико, па ћете зато имати обавезу више да покупите отпатке, ако су их оставили они коју су ту били прије вас (што је чест случај). Не заборавите да понесете воду, храну и топлу одјећу и обућу.

Нема потребе да на олтару или иконама у капели остављате новац, неће га нико покупити, осим можда оних који ће доћи послије вас. Када завршите обилазак, не остављате отворена врата капеле и костурнице, оставите предке да наставе да почивају у миру и тишини.

Пише: Влада Живановић