Вјероватно сте, бар хиљаду пута, чули за Чемерно: по сњежним сметовима, застојима у саобраћају, али и по најбољој води у бившој Југи. Е, у том селу више нема ниједног становника.
Тунел “Чемерно”, изграђен прије седам година, спасао је мука возаче у овом дијелу Херцеговине, на магистрали Сарајево Фоча – Требиње, али је и докрајчио бајковито планинско село, које изгледа као да је пресликано са старих разгледница из излетишта у Алпама.
Ту љепоту, међутим, нема ко да гледа. Откако су Милорад Додик и Емир Кустурица 2013. пресјекли црвену врпцу и отворили нови тунел и нове перспективе за овај крај, и последњи становници су почели напуштати Чемерно.
У самом Чемерну данас нема ниједног сталног становника. Неколико њих овде живи љети, али с првим кишама они “силазе” у Гацко, или у неки други град, гдје “станују за стално”.
– Било би лијепо да човек има с ким проговорити, попити кафу. Баш штета што је оваква љепота пуста. Понекад нам дођу планинари, али брзо оду. Можда не би било тако да овај хотел, који су правили, није срушен прије него што су га завршили – вајка се Зорка Супић, једина жена коју смо затекли у селу.
Она “ за стално” живи у Гацку, а њен дјевер Обрен Супић је већ деценијама становник Сплита. Обрен је једини мушкарац којег смо затекли у Чемерну.
Док сав “нормалан свијет” покушава да се домогне мора, Обрен је, ето, с мора побјегао у своје Чемерно. И тако сваког љета. Пензионер је, па може тако.
– Какво море, види ти ових планина, свјежег ваздуха. Оздравим чим дођем овдје, гдје сам се родио и одрастао – каже Обрен, док са снахом Зорком, у пустом селу, у дворишту крај напуштеног друма испија поподневну кафу – с погледом на плаве планинске врхове.
Ово село се налази на 1.300 метара високом планинском превоју, између планина Волујак, Живањ, Зеленгора и Лебршник. Вијековима се под овим планинама народ борио са свакојаким невољама, али је недавно остао без једине благодети, коју могу захвалити свом географском положају.
Пошто је на превоју, преко Чемерна су увијек водили путеви – било је то једино мјесто гдје се пут могао “провући” између горостасних планина. А ето, прије седам година људи пробише планину, а Чемерно оста “с непута”. Село се нашло на крају друма, такорећи у слијепој улици – стари асфалт, којим су некад тутњали аутобуси и камиони, урушио се и није саниран, јер више ником не треба. Осим становницима Чемерна?! Али, Чемерно нема становника.
– Овдје, у самом Чемерну нема више никог, осим нас троје, четворо, који долазимо љети. А горе, више, у једном засеоку још живе двије породице, које ту остају и зими. А то није лако – каже Зорка Супић.
Статистике свједоче да је 137 дана годишње, у просјеку, Чемерно оковано снијегом. За сат времена, с јесени, овдје падне и више од 300 литара кише по квадрату, а бујице носе све пред собом.
Чемерно је и хидролошко размеђе јадранског и црноморског слива. Па кад те жестоке кише западају, са крова куће Неђе Суџума с једне стране вода одлази у Дрину, па у Црно море, док с друге стране тече право ка Неретви и Јадрану.
И због свега тога на Чемерну постоји, већ деценијама, и метеоролошка станица, која у правилу биљежи – најниже температуре у БиХ.
Али, била би права милина, кажу љубитељи природе, баш у том амбијенту, уз огњиште, усред зиме попити чај – с погледом на планинске сметове високе и до три метра.
Али, туриста овдје нема. Једини друм који води ка Чемерну некадашња је магистрала, која их веже са путем Гацко – Фоча и са савременим тунелом, који их је “укопао”. Сатима не прође аутомобил. А ако неко залута тим друмом видјеће двоје старих како кафенишу испред некадашње продавнице. Продавница је одавно затворена, а била је главно окупљалиште на Чемерну. И данас је. Ту се овог љета окупљају сви “становници” Чемерна: Зорка, Обрен и још покоји комшија, који налети викендом.
Јунаци “Топ листе надреалиста”
Ако ни по чему другом, за Чемерно сте чули по чувеном скечу “Топ листе надреалиста”, у којем “новинар јавља” да је “прецедник” слетио на аеродром на “регионалном превоју Јад и Чемерно”.
Име Чемерно била је инспирација многима, а једна од легенди о настанку имена села и превоја говори да је ово мјесто названо по мајкама, које су босе данима трчале за коњима, на којима су њихова дјеца одвођена у турско ропство, у чувеном “данку у крви”. Па су ту падале, чемерне, не могавши даље. Мало је вјероватно да је ова легенда утемељена на историјским чињеницама, али се “примила” у народу.
А многи су из ове врлети одлазили, још као нејаки младићи и дјевојке, и стотинама година након што су Турци отишли. Ипак, село је опстајало, док је било на путу.
