Свечана промоција најмлађих официра Војске Републике Србије, коју је гледала у телевизијском преносу, Паљанки Ољи Јеркић, касније Пејовић, било је нешто веома привлачно, што ју је касније и навело да даље образовање, након средње школе, настави на Војној академији у Београду.

Љубав према униформи и војном позиву, као и љубав наслијеђену од мајке која је инжењер електротехнике, Оља је одлучила да споји у једно и упише Војноелектронско инжењерство на Војној академији, а на трећој години се опредијели за смјер телекомуникације.

Током школовања на Војној академији у Београду, највише ју је привлачила та разноликост студијског програма, током којих кадет може да похађа наставу из електротехнике, затим тренира борилачке спортове, иде на пливање, други дан полаже испит из математике и наредног дана иде на бојево гађање.

По завршетку школовања, поручник Оља Пејовић засновала је радни однос у јединици везе у Нишу.

На 54. војном свјетском првенству у Словенији

Када се и како појавила идеја да упишете Војну академију и због чега сте баш академију у Београду одабрали?

Оља Пејовић: Све је почело од септембарске промоције најмлађих официра Војске Републике Србије из 2009. године, гдје сам на телевизијском преносу у ешалону видјела дјевојке. У том тренутку, мени је постало сасвим јасно да је то сљедећи позив којим желим да се бавим. Одувијек сам обожавала униформу, била борбеног и такмичарског духа и увијек спремна на другачије. Видјевши њих, схватила сам да је то оно за чим сам трагала, да је то мој позив и Академија је постала моја једина жеља. Почела сам да се распитујем, да истражујем шта ми је све потребно да бих испунила услове конкурса. Имала сам велику подршку породице, јер Војна академија у Београду нуди сигуран посао, што у данашње вријеме много значи.

Војна академија нуди посебне услове школовања које ниједан други факултет нема. Студијски програми на Академији пружају потребна академска и стручна знања са одличном количином теорије и праксе. Оно што је мене посебно привукло и у чему сам током школовања нарочито уживала јесте управо та разноликост студијског програма, током којег ви један час слушате електротехнику, а сљедећи тренирате борилачке спортове, пливање, те затим, један дан полажете математику, а већ сљедећи идете на гађање из ватреног оружја. Никада није досадно и монотоно. 

Искуство које стекне један дипломац на Академији напросто је другачије. Овакав начин школовања, услови под којима се учи и разноликост програма на један посебан начин изграде човјека. Поред дипломе инжењера електротехнике и рачунарства, имати изграђен индентитет професионалног  вође који је спреман за официрски позив је баш посебно и несвакидање, што је мени битно.

Колико је било тешко „упасти“ међу најбоље и да ли сте били довољно спремни за пријемни на Војној академији?

Оља Пејовић: Сјећам се да је те године број пријављених био такав да је на свако слободно мјесто конкурисало у просјеку десет особа, што значи да је конкуренција била заиста велика, те је самим тим требало остварити добар резултат на пријемном испиту. Што се спремности тиче, детаљно сам се информисала о томе шта се захтијева и шта је потребно на конкурсу за упис. Пријемни се састојао из два дијела, из математике и теста физичке спремности. Кандидате, који остваре задовољавајуће резултате на оба дијела тестирања, чека и контрола здравственог стања, која је баш ригорозна из разлога што је за упис на војну академију једнако битно физичко и психичко стање човјека. Доста кандидата је највише „отпало“ управо на психолошким тестовима и тестовима личности. 

Што се мене тиче, озбиљно сам посветила вријеме и једном и другом дијелу пријемног, тако да чињеница да сам примљена на академију сама по себи даје одговор на питање да ли сам била спремна за тај пријемни, као и здравстевно способна за професионалну војну службу.

На отварању 3. Војних ЗОИ у Сочију/фото: приватна архива

Какав је био осјећај када сте сазнали да сте примљени и шта Вас је то дочекало по доласку у Београд, на почетку студија?

Оља Пејовић: Најљепши је осјећај знати како је када се ипслати труд који си уложио у нешто. За мене је то био моменат када сам схватила да сам прошла на пријемном, да су дани вјежбања, како математике, тако и физичких тестирања за пријемни уродили плодом. То су ти неки моменти у којима човјек буде поносан на себе, срећан и спреман на сљедећи животни корак.

Почетак студија је на Војној академији се доста разликује у односу на друге факултете. Наиме, по доласку у Београд оставили смо ствари које смо понијели са собом, задужили униформу, спаковали се и отишли у Ваљево. За мене је тај дан био један од тежих. У Центру за обуку у Ваљеву смо имали тактичку, стројеву, обуку гађања у трајању од 21 дан, полагање заклетве и потом још 14 дана обуке. Период током тог 21. дана обуке до полагања заклетве је био доста напоран, како физички, тако  и психички, али сам се брзо адаптирала и завољела све.

По завршетку првог терена, студије су се наставиле у Београду, на самој академији. Већином је то као и сваки други факултет, с тим што је нама дан почињао у 06:00 часова и зато што смо имали других активности, поред слушања предавања и учења, попут јутарњег вјежбања, постројавања, спуштања и подизања заставе и другог. 

Због чега сте се одлучили за студиј Војноелектронско инжењерство и како изглед процес образовања на том одсјеку?

Оља Пејовић: Моја мајка је инжењер електортехнике и био ми је план да кренем њеним стопама, јер ме је и саму то поље увијек интересовало. Могућност да спојим своју љубав према том звању са љубављу према униформи, физичким, али и психичким изазовима било је остварење мог сна. 

На студијском програму током прве двије године школовања доминантно су заступљени општеобразовни  и теоријско-методолошки предмети из општевојних и друштвених предмета, природно-математичких и техничко-технолошких наука, што је опште за све смјерове које нуди наш студијски програм. У трећој години се ми дјелимо по смјеровима, мој смјер је телекомуникације, гдје се слуша група предмета специфично техничко-технолошких наука, док у четвртој години имамо највише праксе и припрема за посао који нас очекује. 

Оља Пејовић/фото: приватна архива

Тако је у четвртој години заступљена група предмета са ускостручном оријентацијом ка рјешавању конкретних проблема из области војноелектронског инжењерства. Успешним завршетком школовања, стичемо назив дипломираног инжењера електротехнике и рачунарства. Реализацијом овог студијског програма, ми смо оспособљени за рјешавање основних техничко-технолошких проблема на својим почетним дужностима, који су у вези са експлоатацијом и одржавањем војних електронских система и средстава на употреби у Војсци Србије.

Сем дипломе инжењера електротехнике и рачунарства, када завршимо овај студијски програм добијамо  и Додатак дипломи, који означава компетенције кадета за професионалног официра службе телекомуникација.

Колико Вам је искуства и знања донијело студирање на Војној академији и колико сте стекли нових пријатеља?

Оља Пејовић: Војна академија у Београду је установа са традицијом дугом 170 година, са  јако добрим и стручним професорима и сарадницима. План и програм на овој високообразовној установи пружа широк спектар знања.  Сваке године смо имали завршну вјежбу гдје бисмо сумирали све научено у протеклој школској години. На крају четврте године имамо стручну праксу, гдје усавршавамо стечено знање  практичним радом са војном опремом. На тај начин се оспособљавамо за успјешно укључивање и реализацију послова на својим радним мјестима након успјешног завршетка школовања. Војна академија је одлична подлога за даље усавршавање и учење, јер све научено на академији представља добру основу и темељ за даљи рад.

Са академије носим дивне успомене и сјећања, велико знање и стечене вјештине, а стекла сам и велики број пријатеља. Такође, стечено искуство је, као и уосталом и свако друго у животу, непроцјењиво. Што се пријатељстава тиче, када сви скупа пролазите кроз исте ситуације, препреке, неминовно је да ћете постати блиски и напросто ће вас ваше исте улоге и исти положај зближити, али најближи ипак останемо са људима који су најсличнији нама самима и та пријатељства ће вјероватно трајати цијелог живота. 

Како је дошло до одласка у Ниш, да ли си била задовољна тиме и колико си данас задовољна, генерално, начином рада и условима на послу?

Оља Пејовић: Пред крај студија, кадети имају право да напишу „три жеље“, то јесте,  три града у којима се траже официри наше струке, гдје бисмо вољели да радимо и живимо. Моје три жеље биле су Београд, Горњи Милановац и Ниш. Када сам добила одлуку на основу које сам распоређена у Ниш није ми било једноставно. Могу рећи да сам се изненадила, јер у Нишу нисам никада раније била и од сва три града, он је најудаљенији од мојих родитеља и пријатеља које имам кући у Палама.

Ипак, када сам упознала своју јединицу, поглед на Ниш ми се много промијенио. Веома брзо сам се навикла и уклопила. Данас могу рећи да сам заиста задовољна, сав мој труд се исплатио. Услови на послу су врло добри. Захвална сам и старијим колегама који ми несебично преносе своје знање и усмјеравају ме. 

На радном мјесту са колегама/фото: приватна архива

Које су то Ваше свакодневне обавезе у тој јединици, колико је то одговоран и захтјеван посао?

Оља Пејовић: Мој радни дан почиње тако што по доласку на посао облачим униформу, са подофицирима провјеравам бројно стање вода, затим одлазим код командира чете на састанак, гдје нам издаје посебне задатке за тај дан. Постројавам вод и водим их на јутарњу смотру, након подизања државне заставе иде јутарња смотра, након које вод водим на мјесто за извођење обуке. Наредних шест часова изводим обуку која је на распореду за тај дан.

Након изведене обуке, враћам вод у просторије, гдје чистимо опрему и наоружање. Пред крај радног времена имам састанак код командира чете, гдје сагледавамо стање попут тога шта је од задатака реализовано и припремамо распоред за сљедећи дан. Одговорност мог посла је вишеструка, огледа се најприје у обављању радних обавеза, као и у сваком другом послу. Међутим, оно што је за мој посао специфично је то што, поред ове, имам још двије важне одговорности, а то је одговорност према мојим људима у воду и чети, и одговорност према униформи. Од мене, као командира, се очекује да будем примјер у свему, а са друге стране, ношење униформе захтијева посебну пажњу од нас који је носимо.

У униформи ми не представљамо само себе, него цијелу јединицу, Војску Републике Србије и тако и саму државу, Републику Србију. С тога, посебан акценат ставља се на наше понашање у свако доба, не само за вријеме радног времена.

Како Ваша породица гледа на Ваш успјех и колико су пријатељи поносни на Вас?

Оља Пејовић: Родитељи, пријатељи, а сада и мој муж одувијек су ми били подршка у свему што радим, па тако и у овоме. Уз мене су били од момента када сам први пут изразила жељу да упишем Војну академију, подржавали су ме и бодрили.  Лијепо је када човјек оствари свој сан, али је још љепше када изван тог сна није сам, него уз њега стоје људи који га воле и поносе се њиме. Тада цијела прича дјелује и јесте још љепша и још дража. Управо тако се ја осјећам.

Биографија:

Оља Пејовић (дјевојачки Јеркић) рођена је 1992. године у Крагујевцу. Основну школу и Гимназију је завршила у Палама, гдје је одрасла и живјела. На Војној академији, одсјек Војноелектронско инжењерство, смјер телекомуникације, те стекле цивилну диплому инжењера електротехнике и рачунарства, односно официра службе телекомуникација.

Од прве године студија на Војној академији Оља је члан женске скијашке репрезентације Министарства одбране и Војске Србије у алпском скијању, са којима је учествовала на бројним такмичењима. Најбољи резултат је остварила освојивши 10. мјесто на Четвртим Војним олимпијским играма у Сочију, Русија, 2017. године. 

Припремио и разговарао: Миљан Рашевић