Најупечатљивији утисак током више од педесет пројекција документарног филма Гаравице јесте реакција гледалаца на свједочанство Љубице Шикман о страдању њене породице на ријеци Корани. Док траје филм, публика повремено уздише, шапуће или се комеша. Али када Љубица проговори, настаје тишина у којој се ни дах особе поред не чује. То ћутање, дубоко и потресно, најискренији је одговор на њену животну причу. Зато није чудо што Љубицу с разлогом називамо исповједницом вјере православне – јер је свој тежак крст носила достојанствено, непрестано понављајући: “Ја сам православка и Српкиња.”

Љубица је рођена 10. октобра 1935. године у селу Буковица код Цазина као треће дијете Новака и Руже, рођене Влаисављевић. Прије ње, у породици су већ били синови Лазо (1929) и Драган (1933). Мајка Ружа преминула је 1937. године, прије него што је Љубица навршила двије године. Новак се касније поново оженио Росом Бигић, са којом је добио кћерку Смиљу. Роса је прихватила и дјецу из Новаковог првог брака као своју — толико да су је сва дјеца искрено звала “мајком”.

Убрзо је дошла 1941. година, а талас усташких злочина ширио се преко зрелих поља и српских села, остављајући за собом крв и згариште. На Гаравицама код Бихаћа, 31. јула 1941. године, убијен је њен отац Новак. Само неколико дана касније, 3. августа, у шуми Осоје страдали су и њен дјед Новак и стриц Илија. Пошто су и отац и дјед носили исто име – Новак – њеног оца су ради разликовања звали и Новица, а понекад и Новачић.

13. септембра 1941. године, у рано јутро, од породичних кућа кренуло је петнаест чланова породице Шикман и неколико других мјештана. Упутили су се према Кордунском Љесковцу, тражећи спас од сигурне смрти.

На прелазу Дакића брод, преко ријеке Коране, дочекала их је усташка засједа – комшије муслимани из села Пјанићи. Опкољени, били су беспомоћни. Услиједио је масакр колоне мајки и бака са дјецом. Љубица је погођена са два метка – у главу и ногу – а затим ударена сјекиром по глави. Онесвјестила се, али је преживјела. Прије самог покоља, кроз кукурузиште је успио да побјегне Бранко, син стрица Илије, а покољ је преживјела и Милица – Зека, кћи стрица Рајка. Тако је из три породице, од сваког брата, преживјело по једно дијете.

Љубица је, лежећи међу мртвима, упорно дозивала: “Воде… дајте ми воде… убијте ме, само ми воде дајте…” У потпуном очају је пронашла тетка Боја и спасоносно пренијела у село. Али чим су стигли, усташе су напале село, па су се сви разбјежали. Љубица је остала сама у соби једне куће. Усташе су редом провјеравале сваку просторију. Прошле су поред ње, а да је нису ни примјетиле.

Када су се усташе повукле, Срби су се почели враћати у село. У чуду су гледали — дјевојчица је још увијек била жива. Стриц Рајко се обратио домобранском официру, пријатељу из предратних дана, и замолио га да изда пропусницу како би Љубицу могао одвести у бихаћку болницу. Официр је пристао и издао пропусницу. Из Бихаћа је пребачена у Загреб, гдје је и излијечена, али су посљедице рата уткане у њен живот заувијек. Остала је инвалид на лијеву ногу, лице јој је обиљежено ожиљцима, а у глави су остали и гелери.

Љубичин пут водио је даље у оближње опоравилиште, одакле су је часне сестре одвеле у логор Јастребарско. Живот у логору протицао је у батинама, глади, јаду и болу. Усред свега тога, један тренутак остао је урезан као свједочанство хришћанске љубави — прича о коцки шећера. Једна коцка шећера постала је симбол радости и побједе добра над злим. Успјела је из кутије у ходнику узети једну коцку шећера, а да је часне сестре не примјете и не казне. У том узвишеном тренутку, Љубица дијели коцку са другом дјевојчицом и тиме радост постаје још већа. (Ова сцена приказана је у документарном филму “Гаравице”)

Али једна од најпотреснијих Љубичиних успомена, која није приказана у филму и биће дио новог пројекта, остаје записана овим ријечима: Силна дјеца су стизала из Јасеновца. Ми смо их само гледали кроз прозоре. Чим су их довезли, они су само легли по трави – и траву су јели. За двадесет дана, сва та дјеца су помрла. До задњег.

Пред камером, Љубица је испричала мноштво појединачних, емотивних и потресних прича о преживљавању у логору Јастребарско. Међу њима и дјечија невиност у њеној радости када италијански војници одлазе кући. Италија је капитулирала, њихови војници се поздрављају и одлазе, а Љубица остаје у логору. Ипак, радује се — јер они иду кући. Дочекала је и она слободу – али тек двије године касније.

Након рата, Љубица је смјештена у Дом за незбринуту дјецу у Самобору, надомак Загреба. Тамо је наставила школовање и брзо се истакла као једна од најпаметнијих и највриједнијих ученица. Једног дана, 1947. године, док је била на ручку, директорица јој је пришла са ријечима: “Дођи, Љубице, у ходник. Неко ти је дошао у посјету.” Збуњено је изашла и одмах заплакала од радости. Испред ње је стајао стриц Рајко, који је за њу сазнао преко огласа на бандијери, гдје је писало да се тражи њена родбина. Био је то први пут након више од шест година да је видјела некога свог! Мислила је да нико више није жив. Њене емоције прелиле су се и на другу дјецу и у општој радости сва дјеца у дому плачу заједно са њом.

Стриц Рајко је желио да је одведе на село у Буковицу, али директорица га је замолила да сачека док заврши школовање, сматрајући да нема шта на селу радити са инвалидитетом. Иако невољно, стриц је пристао да Љубица остане у Самобору, ради даљег школовања.

Похађа и учитељску школу у Загребу од 1949. до 1953. године. Одраста у потпуном хрватском и католичком окружењу, без иједног православног Србина у близини. Српска православна дјеца постепено прихватају римокатоличку вјеру и почињу се изјашњавати као Хрвати. Управо у томе и јесте велико чудо – Љубица још као дијете успјева сачувати свијест о страдању своје породице и својим православним и српским коријенима, што ће се касније показати као тежак крст за већ измучену душу.

По завршетку учитељске школе, добија први посао у мјесту Селце на приморју, недалеко од Ријеке. На семинарима упознаје Анту Ћорлукића, Хрвата католика, и са њим ступа у брак. Преселили су у Маглај, гдје је Љубица кратко радила, а затим у Зеницу, док учитељски позив наставља у насељу Чајдраш. Љубица је наставила да усавршава своје вјештине – течно је говорила њемачки, свирала клавир и хармонику, основала пјевачки хор, путовала кроз европске земље и увијек налазила начине да помогне другима. За свој рад и преданост, добила је висока признања Града Зеница. Њена писана ријеч и знање нису остали незапажени — њемачка агенција “Глобус”, фасцинирана њеним даром, понудила јој је посао новинара и путописца. Иако је ту понуду дочекала са одушевљењем, морала је да је одбије — физичке потешкоће, као трајна посљедица рата, стајале су на путу њеној животној авантури.

Родила је сина Игора и кћерку Сању, али је брак убрзо запао у кризу због несугласица.

Фото: zaboravljenikorijeni.org

Понављајући Оче наш и Десет божијих заповијести, као истински смисао живота, Љубица је временом стицала све већи круг непријатеља. Посебно након што је почела да учествује на конкурсима за литерарне радове у Југославији, на којима је више пута освојила прво или друго мјесто. У сваком раду писала је о страдању своје породице. Новински чланци и њени радови – попут “Путеви до славе”, “Била сам у јами са мртвима”, “Рат је однио све радости” и других –  сачувани су у архиви Фондације “Заборављени коријени”.

Фото: zaboravljenikorijeni.org

1992. године, са почетком новог рата, Љубица се растаје од супруга Анте, иако је званични развод судски окончан тек дванаест година касније. У страху да њени унуци не доживе исту судбину као њена породица из Другог свјетског рата, Љубица, усред ратног вихора, успијева да изведе унучад — дјецу свог сина Игора — из Зенице и одведе их у Швајцарску, код кћерке Сање.

Године 1996, одмах по завршетку рата, када већина Срба није ни помишљала да се врати у Зеницу, Љубица креће назад — у град свог радног вијека. По доласку открива да се у њен стан уселио Расим, некадашњи колега и учитељ из исте школе. Уз свој пркосни осмијех, рекла би: “Шта сам све преживјела, а ти да ми стан узмеш?! Излази напоље!” Одмах је писала Омбудсману, Црвеном крсту и међународним институцијама — и за мање од годину дана, успјела је да поврати свој стан. Расим је одбијао да се исели све до интервенције полиције, а прије одласка је у стану направио велику материјалну штету. Ипак, Љубица је добила и ову битку — вратила је свој стан!

Фото: zaboravljenikorijeni.org

Последње године живота проводила је понављајући: “Ја сам православка и Српкиња”. И даље је осјећала притисак да јој неко одузима православне и српске коријене, па је грчевито понављала свој став. Посљедња жеља била је да се врати у свој родни крај и да тамо буде сахрањена.

Љубица је тихо и мирно затварала очи, као да урања у дубоки сан. Преминула је у Зеници 21. маја 2025. године, четири дана након што је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве канонизовао новомученике гаравичке, бихаћке и цазинске. Испуњена је и њена велика жеља. По благослову преосвећеног епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија, сахрањена је 24. маја 2025. године у порти бихаћког храма. Првобитна намјера била је да Љубица буде сахрањена одмах поред Олтарског дијела храма. Међутим, пошто је простор око храма испод површинског слоја био прекривен великим бетонским плочама, копање није било могуће, па је сахрана обављена у другом дијелу порте.

Фото: zaboravljenikorijeni.org

Најкраће ријечи које би описале Љубицу исказала је њена унука у свом писму: “Проживјела си болове који сламају душу, а ипак ниси никада престала да вјерујеш у људску доброту. Поклонила си ми мајку која је неописиво дивна. Ти си оличење храбрости, отпорности, бака са блиставим смислом за хумор, мноштвом способности и оштром интелигенцијом.”

Кћерка Сања, која од прије рата 1992. године живи у Швајцарској, након објављивања документарног филма Гаравице и књиге Корана ко рана, у којој је Драган Григић описао и страдање њене породице, донијела је чврсту и давно жељену одлуку – да се крсти. Тај свети чин обављен је уочи празника Сретења Господњег, 14. фебруара 2024. године, у храму Силаска Духа Светога на апостоле у Бихаћу, и то водом са ријеке Коране. За кума је изабрала Драгана Радовића, аутора филма “Гаравице”, а крштење је извршио отац Славиша Милиновић, парох бихаћки. О. Славиша је и Љубицу испратио у вјечност.