Љубимци познатих умjетника: Едгар Алан По и црна мачка
18.04.2025. 14:05
0
ИЗВОР: petmagazine.rs
Један од најзначајнијих америчких књижевника, маг готске књижевности и мистерије и отац детективског жанра Едгар Алан По својевремено је признао како би волио да пише “мистериозно као мачка.” Његова животињска “муза” била је пругаста мачка Катарина, која је живјела са њим и супругом Вирџинијом.
Проучаваоци Поовог дјела сигурни су да је Катарина била кључна инспирација за ауторову најпознатију кратку причу “Црни мачак”, објављену 1843. године. Ипак, има и оних који мисле да је, поред Катарине, По имао још једну, баш црну мачку, али се о тој другој не зна ама баш ништа.
Вјерује се да је Катарина заправо била Вирџинијин кућни љубимац и послије удаје млада жена ју је повела у нови дом. Тако је маца постала дио породице По крајем 1839. почетком 1840. године, док су живјели у Улици Коутс у Филаделфији.
Данас се зна и да су у њиховом дому били популарни надимци, па је Едгар био Еди, Викторија – Сиси, а њена мајка, иначе Поова рођака, која је живјела са њима, Мади. Катарину су звали Катерс или Кејт, а њено име се писало и са једним и са два “т”.
Едгар и Катарина су имали блиску везу и маца је вољела да једе из пишчеве руке. Познаваоци прилика свједоче да је била тужна када би отпутовао и уживала да сједи на његовом рамену, предући, док пише. Један пријатељ је сцену осликао ријечима: “Изгледало је као да је Кејт одобрава рад који се одвија под њеним надзором”.
Сам По је тврдио да је Катерс веома паметна, спретна и да мотри на све што се догађа около. Новинар и издавач Џорџ Р. Грахам у “Мемоарима” описује је као “велику мачку боје корњачевине”, која, увијена у Поов стари шињел, лежи на Вирџинијиним грудима. Вирџинија је, наиме, боловала од туберкулозе пет година, а током зиме 1846. године, када је По живио у потпуном сиромаштву а она била на самрти, Катарина би се склупчала поред, на кревету, да грије болесницу.
Један Поов гост објашњавао је како Вирџинија није имала никакав извор топлоте осим мужевљевог капута и те мачке. “Чудесна мачка је дејловала као да је свјесна своје велике корисности”, казао је.
Катарина је обожавала да се излежава и у Поовом крилу. Њихово пријатељство инспирисало га је да напише есеј “Инстинкт против разума”, објављен 1840. године у недјељнику Alexander’s Weekly Messenger. У есеју тврди како је сасвим могуће да је животињски инстинкт сила снажнија од интелекта човјека. Своју тезу илуструје детаљним објашњавањем начина на који Катарина сама отвара улазна врата, уз образложење: “Аутор овог есеја је власник једне од најнеобичнијих црних мачака на свијету” (управо чињеница да Кејт није била црна наводи поједине истраживаче да посумњају како је ипак постојала још једна маца). Есеј наставља причом о томе како је мачка научила да отвори врата са засуном користећи низ савршено темпираних покрета.
Брачни пар По отпутовао је 1844. године у Њујорк, али су морали да оставе Мади и Катарину код куће. Едгар је покушавао да се пробије у америчком књижевном свијету. Одсјели су у пансиону у Гринич Вилиџу, а газдарица је приредила толико импресивну гозбу да је По писао ташти: “Волио бих да Кејт може да је види – онесвјестила би се. Не можете ни да замислите колико нам обома недостајете. Сиси је синоћ много плакала јер Ви и Катарина нисте овдје.”
Већ наредне недјеље написао је чланак за New York Sun о трансатлантском лету балоном на гас, под називом “Балонска превара”, који му је донио довољно новца да пошаље по Мади и Кејт.
Поова супруга је преминула у јануару 1847. године, са само 24 године. Едгар Алан По је преминуо у 40. години, 7. октобра 1849. И Катарина је отпутовала за њим свега неколико недјеља касније. Пронашла ју је Мади када се вратила у њихову породичну кућу, у Фордаму по посљедње кутије, пошто се селила. Катаринина смрт једнако је мистериозна као и одлазак њеног власника.
О узроку Поовог нестанка с овог свијета и даље се расправља, а једна од теорија каже да је преминуо заразивши се бјеснилом. Пошто је Катарина умрла убрзо након њега, неки се питају – да ли се можда заразио од ње? У то вријеме није постојала вакцина за кућне љубимце, па би ово могло да има смисла, али теза никада није доказана.
Оно што се, пак, поуздано зна јесте чињеница да је, очајан и депресиван, Едгар Алан По 1848. године покушао да изврши самоубиство. Неуспјешно. Само годину дана касније умријеће у Балтимору.
Његова мрачна прича “Црна мачка” говори о човјеку који је волио своју мацу Плутоа све док се једне вечери није вратио кући пијан и покушао да је ухвати, али га је она, бранећи се, угризла. Пијанац је на то полудио, почео да злоставља јадну животињу и на крају је објесио у дворишту. Међутим, Плутоов дух, тј. двојник, враћа се на овај свијет и почиње полако да се свети. Човјек у нападу бијеса убија и своју жену сјекиром и сакрива трагове. Када полиција почне истрагу, мачка их, машући репом, наводи до жениног леша. Човјек је на крају ухапшен и осуђен, а правда задовољена.
У међувремену, Катарина је постала звијезда серије мистерија ауторке Монике Шонеси, као и тема кратке биографије “Поова необична кућна мачка” Еда Семса.
У новембру 2012. године три мачета пронађена су у дворишту Музеја Поа у Ричмонду, у Вирџинији. Особље им је дало имена Едгар, Плуто и Катарина. Катарину је удомио један од запослених, док су Едгар и Плуто постали званичне маскоте музеја.
Ваља додати и да су најмање двије црне мачке живјеле у тој кући послије Катарине, а докази се могу наћи у оновременој штампи. Једна од њих, црна као угаљ, звала се Џигс и живјела је непуних 70 година послије Катарине. Џигс је припадао породици Виктор, која је бринула о овом спомен-мјесту. И сам Орвил Гај Виктор, домаћин, био је писац, мада не тако успјешан као По. Један чланак у новинама Kansas City Star, из 1905. године, такође пружа доказ да је барем још једна црна мачка боравила у славној кући, али других детаља о њој нема.
