Егзодус сарајевских Срба, њих око 150.000, који се десио крајем фебруара и почетком марта 1996. године, остао је једна од најпотреснијих слика модерне историје српског народа. Херојски бранећи своја огњишта током рата, Срби су, иако побjедници на бојном пољу, били принуђени да напусте Сарајево, подносећи највећу жртву у стварању Републике Српске.

Напуштајући одбрањене општине и насеља Српског Сарајева - Грбавицу, Неџариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац и околна села, Срби су у избjегличким колонама, кроз снежне олује, остављали своје домове, њиве, воћњаке и вjековна огњишта. Егзодус сарајевских Срба зато остаје трајна рана и свjедочанство историје, као и симбол борбе за очување идентитета и слободе. Јадранка Регоје, професор у пензији, са болом се за "Новости" присjетила најтежих дана у животу.

- Кад је у Дејтону договорен мир, сви смо ту вијест са радошћу дочекали. Нас, сарајевске Србе, у тој радости је као нож посјекла вијест да је Сарајево "дато муслиманима". Не желећи да своју и будућност своје дјеце спутавају и ограничавају неслободом и потчињеношћу, Срби у страшном егзодусу напуштају своја вјековна станишта и крећу у потпуну неизвјесност.

Наша саговорница додаје и да је као супруга борца ВРС и мајка троје деце била уплашена пред питањима гдје ће, шта их чека, како даље...

- Јежим се при помисли на мајке, супруге, дјецу који су тих дана из гробова, из те свете, крвљу натопљене српске земље, вадили посмртне остатке својих најдражих да их не оставе душманима. Пред том језом и ужасом, нисам имала право на сузе - додаје саговорница.

Требало је много храбрости, али и физичке снаге да колона невољника који су били и ожалошћени и ратом напаћени, крене ка непознатом.

- А ето, смогли смо ту снагу, иселили смо све што смо могли, испразнили своје куће и станове, школе, установе, фабрике. Што смо могли понијети, понијели смо. Али, немерљиво је то према вриједности онога што смо оставили. А оставили смо огромно богатство, и материјално и духовно. Данас, 29 година након фебруарског егзодуса могу да кажем да је био то страшан, али једини исправан пут - завршава болну исповијест професор Јадранка Регоје.

Међународна заједница, предвођена високим представником Карлом Билтом и његовим замјеником Михаелом Штајнером, покушала је да увјери Србе да остану, дијеливши летке са стиховима Алексе Шантића "Остајте овде". Но, истовремено, тадашњи муслимански лидер Алија Изетбеговић путем медија поручио је да ће "сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд". То је значило да би, осим жена и дјеце, готово сви Срби завршили у затворима. Током егзодуса, бројна предузећа, образовне и културне установе пресељене су на територију Републике Српске.

Фабрике и фирме попут "Техничког ремонтног завода" из Хаџића, "Интала" из Илијаша, "Орла" из Рајловца и "Фамоса" из Храснице, пронашли су нови дом у Братунцу, Милићима, Бијељини и Лукавици. Исто се догодило са школама и факултетима - образовне институције из Новог Сарајева и Илиџе пресељене су у дијелове Српског Сарајева који су припали Републици Српској. Сарајевско-романијска регија дала је огроман допринос у рату - српски борци су одбранили домове од 35 непријатељских офанзива. Више од 4.000 бораца дало је животе, око 3.500 их је рањено, а око 1.000 сахрањено на војничком гробљу "Нови Зејтинлик" на Сокоцу. Ово војничко спомен-гробље основано је након потписивања Дејтонског споразума о миру у БиХ. Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић, поводом обележавања 29 година од егзодуса, истакао је немерљив допринос сарајевских Срба у стварању Републике Српске.

- Њихова жртва омогућила је развој и напредак. Они су показали да могу да граде нове општине и градове. Њихов долазак у друге дијелове Републике Српске дао је допринос напретку и учинио да Српска данас изгледа другачије - рекао је Ћосић.