Први дио оне (зло)кобне 2020. године у Крагујевцу, као и у читавом свијету, обиљежила је пандемија короне.

Други дио те године остаће упамћен по томе што су се читав град и Србија, и регион ангажовали да помогну малој Мињи Матић, организујући бројне акције и манифестације са циљем да се сакупи скоро два и по милиона долара за њено лијечење у Америци. И ту томе су успјели.

Миња је рођена 6. октобра 2019. године. У јануару 2020. године су љекари у Београду открили да болује од спиналне мишићне атрофије, типа 1. За лијечење и терапију било је неопходно сакупити готово два и по милиона долара али су њени родитељи Живка и Иван успјели уз помоћ бројних хуманих људи.

Почетком прошле године, 23. јануара породица Матиће је отпутовала у Америку. Тамо су остали пуних седам мјесеци, у Лос Анђелесу, колико је терапија трајала и захтијевао третман лијечења.

Али, успјело је и сада је све у реду. Свој други рођендан дочекала је код куће.

Мала Миња се сада у потпуности опоравила. У кући Матића у Цветојевцу, дочекује новинаре радознало, заједно са мајком Живком.

Радује се Деда мразу, мами је и привлачи јој пажњу окићена јелка са украсима и поклонима. Као и свако друго дијете, радосно показује честитку и киндер јаје које јој је донио Деда мраз.

– Послије третмана у Америци који је трајао пуних седам мјесеци, сада је све лакше и боље. И њој али и нама, каже Мајка Живка, док јој се Миња врти у крилу и помно прати о чему разговарамо.

– Прије одласка на терапију Миња није могла буквално ништа. Само је лежала, имала је слабу контролу главе, није користила руке. Била је слабо покретна, успорена… Било ми је жао дјетета, да само проводи све вријеме лежећи - наводи њена мајка.

Сада је ситуација потпуно другачија. Миња сједи сама у својој дјечијој фотељици, стоји поред дубка (уз благу помоћ родитеља Живке и Ивана) и полако, вјежба и прави прве кораке.

– Може да се игра сама, ротира се, окреће, преврће… Као и свако дијете доста је покретна. Све је сада много боље. Ситуација не може ни да се упореди са оном која је била прошле године у ово вријеме, каже Живка Матић.

По одласку у Америку, у Лос Анђелес, Миња је 11. фебруара примила генску терапију.

– Генска терапија је изузетно скупа, али дјелује. Дјеца обољела од спиналне мишићне атрофије ако је приме по рођењу или прије појаве симптома развијају се као све остала бебе - појашњава Мињина мајка.

Међутим Миња ју је примила са 16 мјесеци али је све поднијела одлично.

– Терапија са даје интравенски. Доза се прима сат времена и она је без проблема на њу добро реаговала. Док нисмо отишли на лијечење често је била болесна тако да је примање саме терапије поднијела баш добро - прича Живка Матић.

Али, потом је ишла терапија стероидима јер од генске терапије дјеци која је приме страда јетра.

– Миња је била дуго на стероидима и због тога смо толико остали у Америци. Да не би јетра страдала дјеца добијају стериоиде како би се све у организму вратило у нормалу. Љекари су помно пратили и контролисали њено здравтвено стање. Дешавало се да је таман скинемо са стероида, а Мињи се јетра одмах увећа, па смо поново ишли на терапију стероидима али је све испало како треба - наводи саговорница.

У суштини све је добро протекло.

– Терапеути у Америци су били одлични. Јако добро су радили са њом. Такође, сем генске терапије и стероида имала је сталне вјежбе и физикалну и окупациону терапију. Још у Америци је почела да ради и вежба са логопедима - наводи Живка Матић, додајући да се овакав вид третмана прима само једном и потом дијете наставља да се нормално развија.

Као прави мали херој – све је добро и храбро поднијела у Лос Анђелесу

Боравак Матића у Америци био је скопчан и са неким другим изазовима.

– Супруг и ја не говоримо добро енглески. Сналазили смо се се са терапеутима како и колико смо могли. Оно, знате… пола српски - пола енглески, мало рукама и ногама али смо на крају ипак успијевали да се споразумијемо када су долазили у нашу кућу гдје су радили вјежбе са Мињом - сада у шали прича Живка Матић.

Не заборавља да помене да су им у Лос Анђелесу много помогли пријатељи Марије Шерифовић.

– Она у том граду има заиста много пријатеља. Ти људи су нам се нашли кад год нам је била потребна нека помоћ па и око превођења када смо водили Мињу на контроле или прегледе. Много им свима хвала, и њима и њој - захваљује се она и у „Гласу Шумадије”.