Ноћ уочи финалa турнира на Олимпијским играма у Лондону, 1908. године, најбољи мачевалац Аустроугарске царевине Бела Зулавски - сањао је као на јави. Брдо, готово засјечено сабљом, и на њему камена тврђава, а испод широко поље, окупано у црвену боју и пресјечено златним сноповима сунца.

У пољу он, у свечаној униформи, и један дјечак, није могао имати више од дванаест година.

- Гдје смо ми? И шта је ово?

- Ово је Косово поље, а ми смо у твом сну - одговори му дјечак. Изговорио је то мирно и без секунде премишљања, као да стоји ту већ вијековима. А није могао имати више од дванаест година.

Овакав сан га је омео, довољно да у финалном мечу буде нешто спорији. Пораз је прихватио достојанствено. А и ово је огроман успјех. Дочекаће га у Пешти као јунака. Док је трајала церемонија додјеле одличја, предсједнику Међународног олимпијског комитета, барону Пјеру де Кубертену се само на тренутак учинило да је на лицу Беле Зулавског видио сјенку стрепње. Није могао знати чији је одраз мачевалац видио у сребру своје олимпијске медаље.

У Пешти га и јесу дочекали као јунака. Јунак је био и кад су га као мајора Царске војске, у јулу 1914. испраћали у Босну и Херцеговину. Тог дана није осјетио страх. Неки немир јесте, али недјељу дана раније. Оног јутра кад је читајући новине видио слику престололонасљедниковог убице. Ништа одређено, само осјећај као да је већ негдје срео тај поглед који га је стријељао са прве странице најтиражнијих новина у царевини. Мјесец дана касније, преко Сарајева и Мостара, напокон je стигао до велике фортификације на брду, надомак границе са Црном Гором. Тада је препознао и тврђаву, и брдо и очи атентатора.

Једино поље није било онакво као у сну. Tо га је охрабривало наредних дана и мјесеци, током жестоких окршаја са црногорском војском.

Све је имало неки свој ритам. Неколико дана борбе, па онда затишје. И тако у круг. На масакре локалног српског становништва гледао је незаинтересовано.

А онда је дошао двадестет шести октобар. Предвечерје необично лијепо за то доба године. И донио је одлуку. Добар тренутак за извиђање. Још бољи за постављање засједe. Први пуцањ чуо је тек кад му је метак пробио грудни кош. Прије него што је изгубио свијест, видио је како пада један од његових војника и како остали трче натраг - ка брду, готово засјеченом сабљом. Чуо је само кораке који му ce приближавају. И потонуо у мрак.

Није стигао да види непријатаљског официра који је стајао изнад њега. Није могао да му види руке у којима држи своју капу са црним ободом. И тјеменом по коме је било разливено оно давно црвено поље, пресјечено златним везом сунца.