Добрићево, један од најчувенијих херцеговачких манастира и најистакнутијих српских културно-историјских споменика, налази се на десетак километара од Билеће, у селу Орах надомак Билећког језера.

Прије измјештања на садашњу локацију, манастир се протезао на једном брежуљку уз саму ријеку Требишњицу, која га је од братског манастира Косијерева дијелила десетак минута хода.

Комплекс манастира Добрићево данас чине Црква Ваведења Пресвете Богородице, што је уједно и слава манастира, црквица Светог Николе из Мистихаља, Параклис Светог Георгија, помоћни манастирски објекти и гробови монаха са споменицима.

Према манастирском печату из 1232. године, манастир је саграђен у 13. вијеку за вријеме владавине Немањића.

Предање о цару Константину и царици Јелени

Народно предање чува причу како су цар Константин и царица Јелена на свом пропутовању из Рима за Цариград одмарали на овом мјесту.

Задивљен љепотом крашког поља цар Константин је рекао: "За спомен мога одмора нека се овдје манастир подигне јер је ово мјесто добро", одакле манастир и понесе име Добрићево.

Својом архитектуром и живописом, Добрићево спада у ред најзначајних српских средњовјековних манастира.

Фреске монаха Георгија Митрофановића

Црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице сазидана је у облику крста, а у њеној архитектури преплићу се рашки и готски стил.

Посебну вриједност ове цркве представљају фреске једног од најбољих живописаца тога времена, Херцеговца монаха Георгија Митрофановића, који је фрескописао и трпезарију у манастиру Хиландару.

Живопис је у потпуности пренесен и представља једну од најљепших цјелина српског фрескописа 17. вијека.

Манастир Добрићево страдао је кроз историју у више наврата, и то за вријеме Турака, под окупацијом Аустроугарске и у Другом свјетском рату.

Због стварања вјештачке акумулације Билећко језеро, манастир је 1964. године камен по камен измјештен на садашњу локацију.

Радови на преносу цркве почели су половином јуна 1964. године. Црква је демонтирана пошто је претходно заједно са малтером скинуто 216 метара квадратних фреско-живописа.

Затим је реконструисана у селу Ораху, осам километара далеко од старог Добрићева.

Међу нарочитим манастирским светињама које привлаче пажњу бројних посјетилаца налазе се чудотворне мошти непознатог светитеља, тачније рука, као и фреска Тајне вечере јединствена по томе што је Господ Исус Христос насликан са стране, а не у средини.

Мјесто помирења и завађених народа и племена

Манастир Добрићево је кроз вијекове био мјесто помирења завађених народа и племена под чувеним Добрићевским колом, односно под манастирским полијелејом. Народ то и даље памти у заклетви: "Тако ми кола Добрићевског и кубета Косијеревског".

За Духове овдје се одржава Тројичиндански сабор који сваке године окупи велики број учесника различитих културних садржаја, али и посјетилаца.

Монахиња Текла дочекује путнике намјернике

Настојатељица манастира Добрићево данас је монахиња Текла рођена на Криту, која је у Захумско-херцеговачку епархију дошла на дан устоличења владике Григорија у октобру 1999. године.

Монахиња Текла за Срну каже да је у почетку боравила у Петропавловом манастиру до 2001. године, када је уз благослов владике Григорија прешла у манастир Добрићево.

Сада дане у манастиру проводи у миру и молитви, заједно са искушеницом Анастасијом чува и његује манастирски комплекс, дочекује путнике намјернике који често свраћају у манастир, тражећи мир и утјеху у молитви.

Мати Текла је љекар по струци и изврстан иконописац.

Иконопис је, каже, учила у Атини код чувеног сликара оца Стаматиса Склириса, а њене иконе налазе се по разним манастирима у Херцеговини /Црквина, Пребиловци, Житомислић/.

У манастиру се такође производи сада увелико познати мирисни тамјан.

Игуман Симеон био вољен – вјерници и данас походе његов гроб

Посебан печат у манастиру Добрићево оставио је блаженопочивши игуман манастира Симеон Добрићевски, који је за живота, а и након смрти од херцеговачког народа веома вољен и поштован због свог благог духа и ревносног служења Богу.

У монографији манастира Добрићево наводи се да је његов животни пут био веома живописан.

Рођен у Стоцу давне 1924. године као Слободан Биберџић, од најранијег дјетињства у његовом срцу распламсао се пламен љубави према Господу и жеља да му служи као свештеник.

У Другом свјетском рату изгубио је готово цијелу породицу, а и његов животни пут био је страдалнички.

Упркос томе, у срцу попа Слоба, како су га Херцеговци звали, било је мјеста само за истинску вјеру, љубав и добру вољу међу људима.

Упокојио се 2009. године и сахрањен је у Цркви Светог Георгија у комплексу манастира Добрићево, а његово гробно мјесто и данас походе бројни вјерници.

Кроз дугу и бурну историју манастир остаје центар духовности и писмености Херцеговине, а посљедњих година манастирски комплекс поново живи и обнавља се, сваког дана враћајући свој стари сјај.