Манастир Добрун у општини Вишеград, посвећен Успењу Пресвете Богородице, један је од најстаријих у БиХ који је давно у прошлости у вријеме жупана Петра имао богат живот и више од 700 монаха.
Основан је 1343. године, а ктитор је био жупан Прибил са синовима Стефаном и Петром. У литератури се спомиње и као Крушево.
Монах Михајло говори Срни да су манастири од оснивања имали велики значај за људе који су живјели у њима или им долазили.
– Како је вријеме протицало, значај манастира се ширио и данас је на првом мјесту духовност у њима путем православног богослужења – наводи отац Михајло.
Саграђен је као једнобродна базилика без куполе, једноставне архитектуре. Спољну припрату и ризницу 1383. године дозидао је Прибилов син Петар. Храм су живописали врсни зографи из јужне Србије.
У вријеме жупана Петра више од 700 монаха било је у Добруну, који је пао под Турке 1462. године. Према сачуваној легенди, освојен је издајом.
Манастир су у 16. вијеку обновили монаси који су након напуштања добрунског манастира основали метох у мјесту Ваган. Турци су га поново порушили крајем 17. вијека, а монаси су се разбјежали по старим испосницама. Народ добрунског краја обновио је манастир крајем 18. вијека. Нажалост, у манастиру није било монаха, па се у њему служило три пута годишње на Божић, Васкрс и Духове.
Највеће разарање се десило крајем Другог свјетског рата, када су Нијемци срушили цркву до темеља. Након рата манастир је 1946. године поново обновљен.
– Народ је обнављао добрунску цркву и у тешким временима, што значи да им је много значила и показује велику везаност и потребу српског народа за црквом. То је и порука да, ако изгубимо вјеру, изгубили смо све. Кроз толике године, страдања, муке и искушења које је српски народ преживио, није изгубио вјеру, али ми смо у опасној ситуацији да то изгубимо – истиче отац Михајло.
Храм је након обнове 1946. године дуго служио као парохијска црква, у којој су богослужења обављана само повремено.
Отац Михајло истиче да је од Велике сеобе Срба манастир Добрун био напуштен до 1994. године, када су дошли монаси.
Када су монаси стигли, посебну пажњу посветили су живопису да би фреске, старе више од 650 година, биле сачуване.
Најпознатије од њих су фреска цара Душана са женом Јеленом и сином Урошем и фреска са ктитором манастира, жупаном Прибилом, његовим синовима и зетом Станом. Историчари умјетности дали су овим фрескама високу оцјену.
У стијенама изнад манастира налазе се пећине у којима су живјели испосници. Они су у манастир силазили само у вријеме великих празника.
Године 2004, када је обиљежено 200 година од Првог српског устанка, манастирском комплексу додати су нови објекти. Међу њима је Карађорђев конак, у којем су смјештени Музеј Првог српског устанка и Музеј дабробосанских митрополита, у чијем саставу се налази и капелица посвећена светом апостолу Андреју Првозваном, крсној слави краљевске породице Карађорђевић.
На стијени поред великог бијелог крста, изнад манастирске порте, постављен је и споменик Карађорђу.
Након 250 година, одлуком митрополита дабробосанског Николаја манастир је поново насељен монасима.
– Када смо овдје дошли, покренута је издавачка кућа `Дабар`, обнова манастира и уређење амбијента у грађевинском смислу. Са нашим доласком, покренута је и Међународна умјетничка колонија, која је свих ових година активна – наглашава монах Михајло.
Истичући да је данашња тешка ситуација посљедица недовољног окупљања и црквеног живљења, отац Михајло поручује да ће добрунски манастир путем богослужења, обиљежавања значајних датума из историје, дружења, проповиједи и издавачке дјелатности омогућити православној људској души да добије оно што јој је потребно.
