Највећа светиња у добрунској парохији је манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну, познат и као манастир Крушево. Основан је у XIV вијеку, 1343. године. Ктитор манастира је жупан Прибил са синовима Стефаном и Петром.

У доба краља, а потом цара Душана (1331-1345. и 1345-1355) у Добруну дужност чувара тог дијела западне границе српске државе врши жупан Прибил. Поред жупанског двора у тврђави гради око 1340-1343. године манастир. Манастирска црква је била скромна, зидана је од камена и сиге, имала је облик једнобродне засведене базилике без куполе. Храм су живописали врсни зографи из јужне Србије.

Фото: visegradturizam.com

Послије монашења жупана Прибила (монашко име Варнава) насљеђују га синови прво Стефан, а потом Петар, који је дозидао спољну припрату и ризницу са сјеверне стране и живописао их 1383. године. У вријеме жупана Петра у Добруну је било око 720 монаха.

Под утицајем босанских властелина Радиновића и Павловића, који су столовали у Вишеграду, повлачи се жупан Петар и по примјеру свога оца замонашио се добивши име Јован.

Добрун је пао под Турке 1462. године. Према сачуваној легенди, освојен је издајом. Један српски слуга открио је Турцима да су из Добруна отишли сватови по младу у Пријепоље. Турци су сачекали сватове у повратку иза Бијелих Брда, побили их, преобукли се у сватове, ушли у град Добрун и заузели га. Том приликом разрушили су град док је манастир оштећен.

Млађи монаси су се разбјежали по неприступачним испосницама широм добрунске области док су у манастиру остали само старији. Послије смрти ових монаха манастирска црква је отварана само о великим празницима док манастир није порушен и потпуно запустио.

Манастир обнављају у XVI веку монаси, који су након напуштања добрунског манастира основали метох у месту Ваган. Турци су га поново порушили крајем XVII вијека, а монаси су се разбјежали по старим испосницама. Народ добрунског краја обновио је манастир крајем XVIII вијека. Нажалост, у манастиру није било монаха па се служило три пута годишње: на Божић, Васкрс и на Духове.

Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године Турци су казнили рушењем великог броја светиња међу којима и манастира Добруна. Берлинским конгресом 1878. године Босна је добила новог господара, умјесто Турске Аустро-Угарску. Захваљујући митрополиту Сави Косановићу, народу добрунског краја и помоћи баронице Вилхелмине Николић манастир Добрун је 1884. године обновљен. Обновљена је првобитна црква жупана Прибила, а не и припрата и ризница жупана Петра.

Фото: visegradturizam.com

Током Првог свјетског рата манастир је поново страдао. Са обнављањем се почело 1921. године. Приликом обнове прекречен је ктиторски натпис изнад надвратника на улазу у нартекс, а старе фреске у засведеном трему покривене су новим слојем живописа. Нова несрећа задесила је манастир у Другом свјетском рату. Нијемци су цркву користили као магацин за мине, које су јануара 1945. године активирали и разорили манастир до темеља. Ово је било најтеже разарање манастира. Остали су само припрата и звоник.

Народ није могао да гледа своју светињу разорену. За годину дана манастирска црква је обновљена и освећена у недјељу по Митровдану 1946. године. На сву срећу у посљедњем рату 1992-1995. године манастир је сачуван. Године 1994. након 250 година одлуком митрополита Дабробосанског Николаја манастир је поново насељен монасима.

Свештеници који су службовали на добрунској парохији од 1849-1995. године: Јевто Ђуровић; Алекса Ђуровић; Петар Ђуровић 1931-1933; Вељко Шкаљак 1934-1935; Будимир Соколовић 1936-1942; Јосиф Богдановић 1946-1971; Милорад Љубинац 1971-1976; Милосав Видаковић 1976-1994. Године 1994. обновљен је у манастиру Добруну монашки живот и отада парохију опслужују синђел Калистрат (Бобушић) и синђел Јован (Гардовић).