Осим што млади у Босни и Херцеговини у посљедње вријеме све чешће одгађају брак и родитељство, према најновијим подацима видљиво је да се на те важне кораке у животу одлучује њих све мање.
Тако је, према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине, током шест мјесеци ове године склопљено 6.129 бракова, док је у истом периоду лани тај број био већи и износио је 6.393. Мање је беба и рођено. У првој половини ове године на свијет је дошло 10.831 дијете, што је за 311 беба мање него од јануара до јуна прошле године.
Зашто је ситуација таква и шта кочи младе да стану на луди камен, али и да се остваре у улози родитеља, тражили смо одговор од стручњака.
За Владимира Васића, социолога, кључно питање је са коликим уопште капацитетом ресурса располажемо, односно колики је број младих људи који уопште могу склапати бракове и самим тим се одлучити на рађање дјеце.
Како додаје, треба узети у обзир велику стопу одлива становништва.
- Ако изузмемо факторе као што су миграције, социоекономска и политичко-безбједносна ситуација у Босни и Херцеговини, што и те како умногоме утиче на депопулацију становништва, дефинитивно је да свједочимо феномену промјене вриједносно интересне сфере у друштву и код појединца, а који се односи на промјене ставова младих људи ка породици, браку, дјеци, потомству. Млади све чешће одгађају улазак у брак због образовања, каријере, личних интересовања, али и под притиском савремене егоистичне културе живљења која се из дана у дан намеће као концепт живота - каже Васић за "Независне новине.
Према његовим ријечима, друштвене норме се и те како мијењају.
- У први план се ставља лична и професионална еманципација, посебно жене, а тек на другом мјесту је рађање дјеце и породица. Цијепају се досадашњи концепти традиционалних модела породице темељени на крутим моралним нормама -објашњава Васић.
Он додаје да превладава страх од непознатог, те да млади не желе или пак не смију да се упусте у авантуру изласка из зоне комфора.
- За брак и родитељство, поред новца, потребно је много одрицања, промјене животних навика, прилагођавања новонасталој ситуацији али и 'жртвовања' себе за другога - стиче он и поставља питање у којој мјери смо спремни на то.
Слично каже и Маја Савановић Зорић, психолог и системски породични психотерапеут, додајући да све више живимо у времену наглашене самосталности, гдје појединац на прво мјесто ставља личне циљеве, слободу, комфор, а мање заједништво и заједничку одговорност.
- Брак и родитељство траже компромис, одрицање, спремност да потребе другог ставимо испред својих, а то је данас веома тешко прихватити. Уопштено, људи када улазе у бракове, улазе са перспективом да ће и даље живјети онакав живот какав су живјели када су били сами или нису спремни на компромис, нити било какав вид одрицања - наводи она.
Како објашњава у разговору за "Независне новине", људи често нису незрели, већ се теже одлучују да своју енергију, вријеме и ресурсе уложе у однос и у породицу.
- Проблем је у томе што то одгађање врло често прерасте у трајни избор, па као друштво остајемо без темељних веза које су увијек биле и јесу ослонац заједнице - наводи она.
Савановић Зорићева истиче да се човјек, када нема осјећај да може планирати будућност, природно повлачи у садашњост и одгађа одлуке које мијењају живот.
- Људи живе у времену продужене несигурности, како политичке, тако и социјалне и економске, и то неминовно утиче на спремност да се преузму дугорочне обавезе, било да је ријеч о браку или родитељству. Данашња генерација налази се између жеље да живи слободно и потребе да пронађе стабилност и, ако друштво не понуди сигурну подршку, људи ће се и даље двоумити и одгађати доношење одлука, а то одгађање с временом постаје одустајање - истиче она за "Независне новине".
