Невелика Бурађа под Муртеницом, заселак некадашње општине Негбина, памти земљорадника и ратника Момира Богићевића, овдjе рођеног 1895. године.
Судбина је Момиру одредила да посну земљу обрађује подно шумовите планине, чиме се у младости и у зрелим годинама бавио. Изузев у крваво вријеме Великог рата, када се овај земљодјелац из Бурађе пушке прихватио да брани отаџбину. Јуначки ратујући, на Солунском фронту и као бомбаш, стекао је одликовања за храброст: Сребрни орден Карађорђеве звијезде с мачевима, Сребрну медаљу за храброст „Милош Обилић”, Медаљу краља Петра.
На животна путешествија Момира Богићевића у ово доба подсјећа најплоднији златиборски писац-хроничар Милисав Р. Ђенић у својој објављеној књизи „'Биографски лексикон Златибора” (са животописима 448 значајних личности из златиборског среза).
- Кад је почео Велики рат земљорадник Момир је мобилисан у 14. пјешадијски пук, са регрутима претпосљедње ратне мобилизације. Јунаштвом се истицао током свих борби, али је посебну храброст показао на Солунском фронту, када је примљен у специјалну бомбашку јединицу.
„Испод планине Кожух у строју је стајало једно бомбашко одјељење 14. пјешадијског пука. Младићи су пажљиво слушали свог старјешину, а кад су примили задатак кренуше да га изврше.
Мирни и спокојни ратници убрзо прилазе непријатељским положајима, користе одсуство стражара и сјеку бодљикаве жице. Кад направише пролазе, уђоше у утврђење и полегаше. Према бугарским бункерима убрзо полетјеше бомбе, које изазваше општу панику. Кад се Бугари прибраше и узвратише, бомбашки двобој се распламсавао највећом жестином.
Послије двадесетак минута ватра се смири. Чули су се само јауци и болно запомагање. Српски ратници приђоше утврђењима, а она као гробнице. Пуна мртвих и рањених, читави су на вријеме побјегли. На освојеном положају у локви крви лежао је Момир. Другови су га пренијели до болнице, гдје је дуго остао на лијечењу”, биљежи „Биографски лексикон Златибора”.
Након што је рат завршен одликовани ратник Богићевић вратио се својој кући под Муртеницом и земљорадњи. Радио је једно вријеме и као жандарм у Радојини, гдје се упознао и оженио Крстонијом Друловић. С њом је добио сина Јеврема, али убрзо затим Крстонија побољева и умире. У другом браку с Ђулком Трифуновић Момир је добио синове Јована, Стевана, Душана и Боја, те кћери Гроздану, Милицу и Даринку.
Разбуктао се потом и Други свјетски рат. Током њега одликовани јунак из првог свјетског војевања претрпио је понижење након кога је убијен, о чему у својој књизи пише Милисав Р. Ђенић: „У поподневним сатима 23. јануара 1942. командант четничког Пожешког корпуса Милош Марковић позвао је Момира да дође у његов штаб смјештен у једној кући на граници Бурађе и Ојковице. Ту је јунак доживио срамно понижење, послије дугог мучења ударили су му 25 батина. Пуштају га да иде кући, али за њим шаљу четничку тројку која га послије два километра стиже и убија, кукавички с леђа. Родбина и неки мјештани тврде да је Момир убијен због женидбе из комунистичке куће Друловић.”
Пише: Бранко Пејовић
