План ваздушног напада на престоницу Краљевине Југославије, кодног назива “Страшни суд”, донесен је 31. марта 1941. у бечкој команди 4. флоте Луфтвафеа.

Три дана раније командант флоте Александар Лер у берлинском генералштабу Вермахта се са нацистичким главешинама нагињао над велику стону карту југоисточне Европе. Док су по њој помјерали разнобојне стрелице, Хитлер је погледао Лера, ударио шаком по мјесту гдје је писало “Belgrade” и док му је сјенка неког лудила треперила на лицу, јетко проциједио “уништити без милости”.

Послије ће му Херман Геринг уз пиће рећи да фирер зна за његове старе рачуне са Србима, па ће имати добру прилику да то изравна. На помен Срба Лер би увијек осјетио неки гњев и горчину. Некако би и заборавио Вишеград и два рањавања у Србији, али никад се неће помирити са тим да је та “шака сељачина” била главни кривац за нестанак његове узвишене аустроугарске домовине. Док су уцртавани циљеви на мапи Београда, зграду Народне библиотеке је лично предложио уз опаску “сјеме да им се затре”.

И ево га сада са тим мислима у ноћи 5. на 6. април како у својој бечкој команди од дежурног официра прима посљедње рапорте од бомбардерских и ловачких јединица са аеродрома код Беча, Граца, Клагенфурта, Нађ Кањиже и Арада. План је лако сачињен јер је Хрват, капетан Керн, пребјегао авионом у Аустрију са прецизним подацима о летачком распореду југословенских снага. У том тренутку, неких 600 километара југоисточно од Беча, почивао је Београд у тихој априлској ноћи, не слутећи да ће многима сљедећи сан бити онај вјечни. У кафани “Зора” у Поенкареовој улици веселила се уз музику група младића. Већина њих били су пилоти 6. ваздухопловног пука. Добили су ноћ предаха под условом да су увијек у близини активног телефона, јер стигле су озбиљне дојаве о могућем нападу. Атмосфера је само привидно била опуштена јер се у ваздуху осјећао неки невидљиви немир. Ова априлска ноћ није мирисала на прољеће и нови живот већ на нешто црно и пријетеће. То је био наговјештај тешког мрака који ће трајати четири године, а из којег су се већ кезиле чељусти фашистичких и других звијери жедних српске крви.

Дивна Костић, краљица Скадарлије, пјева “Кад би ове руже мале...”. Са стаситог официра у којег је заљубљена не скида очи орошене сузама, њено женско срце однекуд слути несрећу. Један сат иза поноћи продорно и злокобно звони црни телефон, музика стаје, капетан Милош Жуњић диже слушалицу и послије пар тренутака одсијече војничко: “Разумем.” Друговима је само махнуо главом и пилотима 6. пука све је било јасно, спремно су устали и отишли у црну ноћ. Неколико сати касније на земунском аеродрому сирене завијају док нови “месершмити” 101. и 102. ескадриле брекћу. Спремни су за полијетање док испод њих дрхтури трава повијена вјетром моћних елиса. У славу и легенду, прва у паровима полијеће 102. ескадрила капетана Жуњића. Невелико, али смјело јато “бијелих орлова” стреловито се устремљује у пресрет црним њемачким “адлерима”, који су својом бројношћу затворили небо. Са 120 полијетања пуна два дана ти млади лавови ће смјело гледати смрти у очи, окружени ватром, димом и заглушујућом јеком битке, док су се моћне летјелице пропињале под њима као бијесни коњи. Вођа ескадриле први обара један “хенкел”, али превише је швапских “месершмита”. Два га засипају рафалном ватром, његов авион кркља погођен и пада тумбајући се с крила на крило. Жуњић искаче, али тада њемачки ловци, супротно ратном праву, чине један сраман чин и пуцају у нашег пилота, који пада изрешетан са запаљеним падобраном.

То су чинили и касније више пута, а обрушавајуће “штуке” су косиле и жене и дјецу по београдским улицама док су бјежали у паници. Ова хладна свирепост заслужује најдубљи презир. Са своје четири ескадриле из Крушедола и Земуна, 6. пук је, презирући смрт, прегорио своје животе, бранећи стотине хиљада недужних. У том самоубиственом отпору надмоћнијима, прије равно 83 године, 11 пилота је своје душе предало плавом небу отаџбине, а још девет њих ће бити озбиљно рањено. У пламтеће буктиње су претворили 47 њемачких аероплана, при чему су и сами изгубили 18 апарата.

Само је Херцеговац Милисав Семиз за два дана укњижио чак четири ваздушне побједе. Шта рећи за Словенца Миху Клавору, који прекида кућно лијечење да би се неопорављен вратио у ескадрилу и борио до јуначке погибије. Све су учинили да спасу Београд, али он је, као и много пута прије, морао невином крвљу и разарањем свега највреднијег (Народна библиотека) платити свој понос и слободољубивост. Око 500 њемачких бомбардера у таласима, са близу 1.000 авио-полијетања, донијеће му управо страшни суд.

У потпуно разрушеном граду, на који је бачено 1,5 килограма експлозива по становнику (440 тона), смрт су нашли невини, процјене иду и до 10.000 људи. У исто вријеме, 6. априла водила се још једна неравноправна битка између пилота 5. ловачког пука са аеродрома Ражановачка коса код Куманова и формације од 18 њемачких “месершмита”. У сусрет непријатељу се винуло 12 југословенских пилота свјесних инфериорности својих спорих “фјурија”. Тај хендикеп надокнађују челичном одлучношћу да одбране своју официрску част и положену заклетву Краљу и Отаџбини. Командир 111. ескадриле, капетан Војислав Поповић одмах бива тешко погођен, али изводи оштар маневар звани таран (забијање трупом у противнички авион) и уз заглушујући тресак овим самоубилачким актом повлачи у смрт и вођу швапских пилота. Његов примјер слиједи и пилот Милорад Танасић, који такође изводи таран, послије којег се оба авиона са одломљеним крилима у пламену суновраћују.

У овој борби јуначки је пао и командир 112. ескадриле капетан Константин Јермаков, те пилоти Јефто Арсић, Ратомир Милојевић, Верољуб Стојадиновић и Милутин Петров. Тако су српски пилоти у Другом свјетском рату постали “камиказе” прије првих јапанских камиказа-пилота Теравучија и Капушиге. Таран изводи и пилот Ђорђе Цветковић бранећи Подгорицу. Два италијанска “савоја” праћена димним трагом падају у борби с њим. Оставши без муниције намјерно пикира на један фашистички авион, са којим ће заједно изгорјети. Тог 6. априла, због саботаже у Загребу, 8. бомбардерски пук, смјештен на аеродрому Ровине код Бањалуке, изгубио је везу са надређеном командом. По сазнању о злочиначком нападу на Београд, командант пука Станко Диклић са својим пилотима доноси одлуку да са два бомбардера нападну непријатељску 2. армију пред нашим сјеверозападним границама и да се тако освете за крвави мучки напад на престоницу. Тачно у 14.40 часова два “бристол бленхајма” полијећу у правцу Словеније, док су их пратила два модерна ловца “харикена” са оближњег александровачког аеродрома. Командир, Бањалучанин Иван Панџа пилоту Карлу Мурку издаје налог да из рејона Мурске Соботе уђу на простор Аустрије, право у осињак. Врло ниским летом неопажено се провлаче до самог Граца, гдје разорним бомбама погађају објекте главне жељезничке станице. Спретно и сретно се извлаче у правцу Марибора, иако су на репу имали два швапска “Ме-109”. Други “бленхајм” командира Ивана Салевића, са пилотом Ђорђем Путицом из Требиња, направио је “ватромет”, претворивши у буктињу складиште са 60 војних возила и друге опреме.

Овај контраудар Југословенске авијације био је прави тријумф одважности, у тренуцима кад се наша одбрана мрвила под њемачким жрвњем, избушена издајом изнутра. Само два дана касније аеродром Ровине је напала формација од 27 њемачких “месершмита”. Тада из Александровца полијеће 106. ескадрила 4. пука под командом капетана Драгише Милијевића и неустрашиво, са 10 “ИК-2” авиона, као осице нападају надмоћнијег непријатеља. Херој Милијевић, иако погођен, сасјекао је три “месера” до јуначке погибије. Све је тутњало и сијевало као у ватреном котлу, прије но што су швапске птичурине, прилично очерупане, узмакле.

Авиони 8. и 1. пука су у више наврата бомбардовали аеродроме у Аустрији, Мађарској, Румунији и Бугарској. Тако је Приједорчанин Славко Зеленика, пилот 11. самосталне групе, са својим “бристол-бленхајмом” 7. априла бомбардовао аеродром у Араду, али је у повратку заједно са посадом Радовићем и Бакићем, послије грчевите борбе изнад Ковиља, био жртва два швапска “месера”. Послије озбиљнијег увида у чињенице, у воду падају оцјене да је војна авијација Краљевине била малобројна и застарјела. Од неких 1.000 летјелица, “само” око 200 је било модерних, међутим, то је било најбоље што су Европа и свијет тада имали. Бомбардери “бленхајм” и “дорније”, те ловци “месершмит 109” и британски “харикен”, као и понос наше авио-индустрије “ИК-3”, били су за то вријеме као кад би данас Србија имала око 60 авиона 5. генерације. Коначно, ти исти авиони су били главна снага њемачке и британске ратне флоте. Осим речених, још бар 200 наших апарата је било и те како борбено употребљиво. Међутим, за Луфтвафе 1941. нико у Европи није био довољно добар. Бројеви су напросто неумољиви. Поред тога, њемачки пилоти су били прекаљени ваздушни асови са неколико година искуства у ваздушним окршајима. Наша страна је уз то била растројена петом колоном и у таквим околностима није могла размахнути све своје снаге и остварити концентрацију и садејство. Већина њених најбољих апарата није ни успјела да полети у сусрет непријатељу.

Унутар официрског кадра, прије свега хрватског, дјеловао је њемачки Абвер, па је одмах 6. априла паралисан дио система одбране праћен диверзијама, побуном, субверзијама и другим радњама у корист непријатеља. Од многобројних случајева навешћемо само неколико имена које данас “домољубне удруге” величају као хрватске хероје. Командант 3. пука Зденко Горјуп, са базом у Скопљу, имао је на располагању 60 најмодернијих “дорније” бомбардера. Умјесто да ступи у акцију, он покреће побуну и тако омогућује непријатељу да уништи скоро све авионе на том аеродрому. Врло брзо се прикључује усташкој авијацији, што ће учинити и Драгомир Рупчић, командант 1. ваздухопловне бригаде и постати генерал-витез усташког “зракопловства”. Истим путем кренуће високи официри Бајдак, Џал и Чулиновић. Командир 104. ескадриле славног 6. пука Боривоје Марковић у ноћи 11. априла не успијева спријечити издају и бијег пилота Златка Димчевића и још неких. Када се 1946. вратио из заробљеништва и постао пилот ЈНА, они су му били надређени официри.

Командант 51. ваздушне групе Адум Ромео одбија да се бори и такође бјежи усташама. Партизани га 1943. заробљавају, но убрзо га кроз размјену заробљеника враћају усташама. Крајем рата поново је у партизанској униформи, као високи официр ваздухопловства ЈНА. Посебан је случај команданта 2. ловачког пука Фрање Пирца, он је још прије априлског рата имао везе са Нијемцима. “Свој” пук константно држи ван операција, иако је имао потребно вријеме за акцију због крагујевачке локације пука. То је онај исти Пирц који са пиштољем у руци забрањује појединим пилотима да полете у помоћ одбрани Београда. На крају наређује паљење најмодернијих “месершмита” и “харикена”, да као не би пали непријатељу у руке. Чим су Нијемци заузели Земун, авионом прелијеће њима, да би га ускоро Павелић именовао за начелника стожера бојног зракопловства НДХ. Концем 1943. поново је у партизанима, а Тито га поставља за првог команданта Југословенског ратног ваздухопловства. Поред овог “трансфера кадрова” између Броза и усташа, још једна велика мрља и гријех стоје на образу ослободилаца према јуначким пилотима априлског рата. Одмах трећи дан по заузимању Београда партизанска команда у Панчеву позива све пилоте Краљевине да се одмах јаве ради ангажовања у војсци. Одазвало се њих 72, не знајући да ће везани жицом бити одведени на обалу Тамиша и стрељани у ноћи 29. на 30. новембар 1945. Сва досадашња сазнања воде према генералу Пирцу као главном наредбодавцу овог гнусног злочина. Биће да је међу 72-ојицом било пуно свједока његове издаје. Да ли смо ишта научили?!

Само у 20. вијеку три пута нас је уједала змија из исте рупе. Ваљда је коначно дошло вријеме да надлежне државне комисије и званична српска историографија објелодане све тајне које већ одавно нису тајне, како бисмо се коначно ослободили трагичних заблуда. То је важан корак да би жртва 137 пилота, истинских српских и југословенских патриота, добила право мјесто у нашем друштву и култури сјећања. Док човјек, свјестан епске димензије ове приче од прије 80 година, преврће по рукама све ове документе и фотографије, навиру снажне емоције. Прво се јави дубока сјета због судбине тих младих људи којима је Први свјетски рат отео дјетињство, очеве и скоро све што су имали, а ето, чим су стасали, исти је зликовац дошао и по њихове младе животе. Послије тога осјетите истински понос што припадате народу који рађа овакве витезове. На крају вас обузме неки стид због националне срамоте зато што нам деценијама имена ових хероја нису значила ништа. Такви јунаци морају бити непресушни извор наше духовне снаге и достојанства.

Фабрике

У тадашњој Србији је било невјероватних шест фабрика авиона и двије авио-мотора, од којих су неке бројале и више од 3.000 радника. По лиценци се производило на стотине тадашњих звијезда европског неба: “харикени”, “дорнијери”, “бристол бленхајми” и многи други. Ловац “ИК-3” је био свети грал домаће памети и технологије, он је у борби (Семиз) успјешно рушио и неприкосновене “месершмите”. Фабрике “Икарус”, “Рогожарски”, “Змај”, “ВЗ Краљево”, “ИАМ Раковица”, “Албатрос” и “Светозар Вујковић и синови” су од 1924. до 1941. испоручиле 890 авиона израђених по страним лиценцама и 550 авиона домаће конструкције, те 1.150 савремених авионских мотора. Друга половина 30-их је било златно доба наше авијације, а Краљевина Југославија је сматрана и те како озбиљном државом.

Аутор: Драган Мијовић