У Републици Српској и Босни и Херцеговини, за функционере се често може чути запажање да не би били у стању да се баве било којим другим послом, уколико би напустили политику. Проф. др Марко Ђого се налази међу изузецима од тог правила. Прије свега, зато што је његов ранији политички ангажман имао првенствено стручни, а не стандардни партијски предзнак. Анализе младог професора Економског факултета у Источном Сарајеву са интересовањем и пажњом прате и неистомишљеници.

Ђого је сада направио искорак у властитом односу према политици, пошто се кандидовао за начелника општине Пале, у којој живи. Када је најавио кандидатуру, поручио је да то чини зато што вјерује да је могуће промијенити нездрави систем друштвених односа, у којем мала група појединаца користи институције за извлачење ресурса, на штету већине становника.

Ова опсервација била је повод да, на почетку интервјуа за „Моју Херцеговину“,саговорника питамо – ко чини ту привилеговану структуру у средини у којој се кандидује?

-Пале су мала средина и мислим да би вам сваки становник Пала без проблема могао навести имена тих људи. Међутим, универзитетски сам професор и немојте очекивати од мене да се спуштам на тај ниво да наводим поименично људе. Умјесто тога, дозволите да вам понудим универзални опис те друштвене класе- каже проф. др Марко Ђого.

Какав је профил тог слоја?

Ради се о људима чији „бизниси“ су доминантно везани за јавни сектор и који су познати као спонзори и битне фигуре политичких партија. Ти људи воле да се истичу скупим аутомобилима, посједују имовину у иностранству, док истовремено радници њихових предузећа добијају исподпросјечне плате, које неријетко и касне, а држави дугују значајна средства за која је извјесно да никада неће бити наплаћена.

Да не би било забуне, нисам присталица насилне једнакости на штету просперитета. Свако ко је у стању да кроз властити бизнис створи нову вриједност може са својим новцем да чини шта год пожели, па и да посједује најскупља спортска кола, јахту, хеликоптер. Међутим, овдје се не ради о људима који стварају, већ искључиво о људима који присвајају и троше јавне ресурсе и који су политички активни како би обезбједили да наставе да паразитирају на леђима свих нас.

Навели сте и да припремате озбиљан економски програм, чији је циљ отварање што већег броја квалитетних радних мјеста. Какав је ваш однос према потенцијалним приговорима – да је такав план требало да буде раније готов, ако сте се већ одлучили за кандидатуру?

Мала исправка. Мој програм неће бити искључиво економске природе, мада је подјела на економске и неекономске друштвене активности прилично лабава и арбитрарна категорија. Свакако да би било боље да је такав програм већ спреман, међутим, такви програми не настају преко ноћи. За стварање таквог програма неопходно је да већи број стручних лица уложи велики број радних часова, па ни то није гаранција да ће програм бити без слабости.

Нажалост, иако сам и у прошлости био друштвено ангажован и јавно износио различите приједлоге како побољшати садашње стање, морам прзнати да нисам себи могао да приуштим такав „луксуз“ да се озбиљније посветим писању овог програма. Просто, имам незапослену супругу и троје дјеце који имају своје потребе, тако да сам своју енергију често усмјеравао у активности које су ми омогућавале да својој породици обезбједио нормалан стандард живота, док је брига за ширу друштвену заједницу морала да сачека.

Епидемија корона вируса је учинила депласираним многе раније економске анализе. Гдје треба тражити рјешења за „нову нормалност“ у сфери економије, и када је ријеч о Палама, и када су у питању координате РС и БиХ?

Ми економисти волимо да догађаје попут ове епидемије називамо „екстерним шоковима“, што у принципу значи да не улазимо у узрок, а да се о дугорочним економским рјешењима дискутује тек када буду познати ефекти и цијена тог шока. Без обзира на то што бих волио да могу да вам кажем да ми економисти све знамо и да посједујемо чаробни штапић којим можемо да ријешимо све проблеме, то заправо није тако. Истина је да нам није познато колико ће још ова епидемија да траје, колико ће да нас кошта и које ће све посљедице оставити. Међутим, трауматични догађаји из прошлости су нас научили одређеним лекцијама како избјећи грешке које краткорочне шокове претварају у дугорочну ноћну мору.

Дакле, основна лекција је да се на краткорочне шокове промптно одговара краткорочним мјерама које спријечавају дезавуисање ресурса, док се на дугорочне шокове одговара политикама структурног прилагођавања. Да преведемо то на народски језик – у ванредним околностима није спорно да се држава задужи и да та средства употреби за помоћ погођеним грађанима и привреди, ако ће то довести до очувања радних мјеста. Међутим, држава не може трајно да чува радна мјеста задуживањем. То је неки уопштен одговор.

А за нијансу конкретнији?

Ако је корона ишта добро донијела, то је што је преко ноћи код нас сазрела свијест о неопходности дигиталне трансформације. Дигитална трансформација је суштина посљедње индустријске револуције и ради се о процесу који и те како подиже продуктивност рада, а у чему смо ми драстично каснили за развијеним земљама, па и неким земљама региона. Можда нам, али само можда, корона помогне да смањимо тај заостатак, те, ако нас срећа послужи, па медицина ускоро пронађе рјешење за здравствену пријетњу, ефекти короне по нас и не буду тако лоши.

Додуше, корона је показала и све унутрашње слабости постојећег система, прије свега да је политика „појела“ институције, због чега смо је дочекали неспремно, а цијена коју ћемо платити је већа него што је морала бити. Надам се да ће након овога чак и власти схватити да није у њиховом интересу да немају контролне механизме и да амнестирају од одговорности лица одговорна за уништавање јавних институција и предузећа.

Упознали сте јавност са упозорењима да одустанете од кандидатуре. Пошто сте поменули да вам је речено да ће, чак и ако добијете већину гласова, „џаке бити замијењене“, како намјеравате да спријечите такву могућност?

Волио бих да вам могу рећи да имам спремљено рјешење за тај проблем, али ни то не би било истина. Иза моје кандидатуре стоји група од петнаестак младих, школованих, породичних људи који углавном немају искуство у изборном процесу. Учинићемо све што је до нас да било какву изборну превару спријечимо. У случају да уочимо и будемо имали доказе да је до изборне преваре дошло, организоваћемо демонстрације на Палама и нећемо одустајати све док они који су одговорни не буду адекватно кажњени. Ми више од тога не можемо. Ако је ово друштво засновано и ако га воде људи који се баве изборним крађама, шта ми ту можемо, осим да позовемо суграђане на грађански непослух!?

Сматрате да ће оспоравања ваше кандидатуре бити заснована на тези да сте „прелетач“, пошто сте у краћем периоду били у СНСД-у, а затим је услиједила дужа фаза у СДС-у. Како гледате на ту врсту критика?

Као на право свакога да изрази своје мишљење. Међутим, желио сам да грађане упознам са својим виђењем те ситуације и то сам учинио.

Шта мислите о тврдњама да је ваша кандидатура у функцији водећих странака у општини, при чему те оцјене имају различиту интонацију – од тога да помажете СНСД-у да збуни опозиционо гласачко тијело, до тога да ћете бити фаворит СДС-а, али као формални независни кандидат?

Мислим да моја кандидатура не одговара нити једнима нити другима, а ко ће се посљедњи смијати – видјећемо. Због невеликог политичког искуства не могу да гарантујем да нека политичка партија заиста неће да се окористи мојом кандидатуром. Међутим, могу гарантовати да на моју одлуку да се кандидујем није утицала нити једна политичка партија, осим на негативан начин – да сам се кандидовао због револта, будући да сам се осјећао искљученим, омаловаженим, у ситуцијама када сам сматрао да имам право или да могу да помогнем да ствари крену у бољем правцу.

Уколико побиједите на изборима за начелника, има ли излаза из хипотетичке пат позиције у којој бисте имали ненаклоњену одборничку већину у Скупштини општине?

Имаћу програм који ће бити јасан план како да живот грађана учиним бољим. Учинићу свој рад, као и рад одборника јавним. Нећу бити сујетан. Прихватаћу сваки приједлог за које ми се јасно предочи да је бољи од мога. У малој средини у каквој живимо, надам се да ће то бити довољно.

Како оцјењујете рад актуелног начелника општине Бошка Југовића? Шта су кључне замјерке? Постоје ли потези који заслужују ваш афирмативан однос?

Не желим да потцјењујем било чији рад, али чини ми се да се г. Југовић у протекле четири године није баш најбоље снашао. Г. Југовића и његову породицу познајем као часне људе. И даље мислим да је он такав. Међутим, код њега не видим визију развоја општине Пале. Из урбане средине и некадашњег регионалног центра, Пале се полако претварају у другоразредну општину. По много чему, Пале су у протеклих пар година превазишле сусједне општине, попут Источног Новог Сарајева, Источне Илиџе и Сокоца. А то не би требало да буде тако. Желим све најбоље тим и другим општинама, али Пале могу и морају далеко боље.

Пале су једна од шест општина у саставу Источног Сарајева. Како треба уредити односе унутар Града који, често се може чути и од људи који ту живе, никада није постао административна, па и урбанистичка цјелина у пуном смислу?

Сматрам да је идеја Источног Сарајева добра, јер смо заједно више од простог збира општина, броја грађана и слично. Само заједно, све општине добијају на тежини у оквиру шире друштвене заједнице, звала се она Република Српска или Босна и Херцеговина. Међутим, у пракси су, умјесто визије повезивања и заједничких пројеката који могу бити реализовани само ако се Источно Сарајево посматра као хомогена категорија, преовладавали парцијални интереси општина, што је на кратак рок доносило неку добит тим општинама, а на дуг рок било је штетно за све.

Да покушам бити сликовит – Источно Сарајево је наша заједничка кућа. Међутим, у прошлости се прије чинило да је то наша заједничка викендица коју на смјену користи свако, како кога допадне. Ако будем изабран за начелника општине Пале, имам намјеру да са будућим градоначелником Источног Сарајева и начелницима других општина отворено разговарам о томе шта је визија Источног Сарајева и има ли је.

Шта за вас данас представља федерално Сарајево, имајући у виду комплексни низ предратних, ратних и постдејтонских релација?

Мој став је да односе унутар БиХ треба релаксирати и да инсистирање на неспоразумима из прошлости не води ничему. То не значи да ми са Пала треба да се одрекнемо било чега свога. Управо супротно. Будимо поносни Паљани, али федералном Сарајеву требамо пружити руку сарадње на принципима међусобног уважавања, једнакости и добре воље.

Како ће они на ту руку да одговоре, то је већ њихова ствар. Међутим, јасно је да се заједнички интереси могу наћи. У економији има нешто што се зове гравитациони модел и што сугерише да највише тргујете са онима који су велики и онима који су вам близу. Нама је федерално Сарајево и једно и друго.

Како гледате на однос Пала са Бањалуком, који је имао фазе обостраних подозрења?

Што се тиче Бањалуке, она је за мене главни град Републике Српске и сматрам да је то природно, без обзира што је то, по Уставу, Источно Сарајево. Волио бих да Бањалука покаже више поштовања за улогу коју су Пале и Источно Сарајево одиграли у рату. Ако будем изабран за начелника општине, инсистираћу код републичких власти да се Палама, а не појединицима са Пала, да такав статус.

Ваш покојни отац, Ристо Ђого, за средње и старије генерације сигурно је, кроз његов ангажман на СРТ-у, једна од најпрепознатљивијих личности ратног периода у РС. Колико данашња Република Српска има везе са оним што сте, као дјечак, могли да запамтите као његове тежње?

Прије свега, не желим да искориштавам сјећање на мога оца у политичке сврхе. Дакле, свима онима који евентуално желе да гласају за мене само због сјећања на мог оца желим да кажем да то не чине. Не бих волио да сјећање на мог оца буде укаљано неком евентуалном грешком која ми се лако може десити, будући да су политика и вођење општине „клизав терен“.

Што се тиче тежњи мога оца, за разлику од онога што му се често спочитава, оне су биле хуманистичке. Мој отац је заиста вјеровао да Република Српска може бити друштво слободних људи, а иако одгајан у традиционалној српској породици, никада није био шовиниста. Мислим да би био разочаран када би видио какви су данас друштвени односи у Републици Српској и БиХ.