Мада волим руски народ, a посебно његову књижевност и монуманталност архитектуре, не спадам у оне који глорификују савремену Русију и њено руководство. Немам ни неку посебну аверзију, већ само ауторитативни режими нису мој идеал бивствовања, те генерално сматрам да су такви режими неспојиви са дугорочно одрживим економским растом, будући да онемогућавају оптималну алокацију ресурса.
Међутим и поред таквог отклона од данашње Русије морам нагласити да сам, као неко ко се професионално бави проучавањем међународних економских односа, импресиониран начином на који се ова земља изборила са недаћама у којима се нашла након 2013. године.
Чини ми се да је наша јавност практично несвјесна чињенице да је ова земља недавно добила, или бар преживјела конфликт, који је за њу много важнији од епилога крвавих грађанских ратова у Сирији и Украјини – рат на робним и финансијским тржиштима.
Изгледи Русије да уопште преживи овај сукоб су били минимални будући да су је на то бојно поље навеле најразвијеније земље свијета, а да је Русија, уз сво дужно поштовање, ипак и даље тек једна о земаља у развоју чија економска моћ ни изблиза не иде руку под руку са њеном војном моћи. Довољно је рећи да је БДП Русије око 12,3 пута мањи од БДП-а САД или око 2,3 пута мањи од БДП-а Њемачке. Однос економија САД и њених НАТО савезника и Русије и њених евро-азијских савезника је око 20:1 у корист оних првих!
Овај рат другим средствима је започео упоредо са оружаним сукобима у Сирији и Украјини. Његов почетак се веже за једно робно тржиште – тржиште нафте, да би се затим прелио на девизно тржиште. Наиме, почевши од јуна 2014. године цијене сирове нафте на свјетском тржишту су, за свега 18 мјесеци, пале са око 112 $ по барелу на 35$ по барелу.
График 1 – Кретање цијена нафте на свјетском тржишту 2008-2018.
Извор: http://www.macrotrends.net/1369/crude-oil-price-history-chart, датум приступа: 27.11.2018.
Са смањењем извозних прихода од продаје нафте и гаса за око 2/3 и чињеницом да се близу 50% Руског државног буџета пуни приходима од њихове продаје, ова земља се нашла у врло незавидној ситуацији. – ситуацији да је њена способност да у средњем року сервисира чак и текуће буџетске обавезе – плате администрацији, пензије, здравствени систем, образовање, војску била врло упитна. И поред значајних међународних резерви акумулираних захваљујући трговинском суфициту у претходном периоду (у јуну 2014. године ове резерве су износиле око 478 милијарди $), раскорак између буџетских прихода и буџетских расхода је крајем 2014. године био такав да би и ове, наизглед импозантне резерве, биле врло брзо потрошене, ако се нешто хитно не предузме.
И тада Руске власти предузимају изнуђен хазардерски потез – пуштају рубљу да слободно депресира, прилагођавајући се новим односима понуде и тражње на девизном тржишту. Вриједност рубље брзо пада на преко 80 новчаних јединица за 1 $ иако тај паритет од 2000. године никада није пробио границу од 37 рубаља за 1$, а током највећег дијала тог 15-годишњег периода износио је и испод 30 рубаља за 1$.
Иако се из данашње перспективе ово може чинити као једини логичан потез, у том тренутку је ово предствљало ходање по жици изнад амбиса. Тога су били свјесни и неки финансијски центри моћи из развијених земаља који су се преко средстава јавног информисања својски трудили да Русију и гурну у тај амбис. То су чинили тако што су јавно подстицали Руске власти да бране неодбрањиви курс рубље, проглашавајући брзу депресијацију рубље за доказ економског суноврата ове земље. Довољно је рећи да су сви „виђенији“ свјетски финансијски магазини направили листу нагорих валута на свијету и сви одреда ставили руску рубљу на прво мјесто на тој листи.
А управо је тај „суноврат“ рубље помогао Русији да бар дјелимично стабилизује буџетске приходе и преживи пад цијена нафте. Наиме, у истом периоду у којем је цијена нафте пада са 112 на 35$ за барел (јун 2014.-јануар 2016.), курс рубљe депресира са око 33,5 рубљи на 83,5 рубљи за 1 $! Будући да се плате и пензије у Русији, наравно, исплаћују у рубљама, управо је девалвација помогла да не дође до значајнијег „кресања“ ових буџетских ставки и поред тога што је одређених умањена свакако било. Наиме, на овај начин је практично компензовано око 78 % пада буџетских прихода од продаје нафте и гаса.
График бр. 2 – Девизни курс Рубља/$ 2013-2018.
Извор: http://cbr.ru/eng/currency_base/dynamics/, датум приступа: 27.11.2018.
Међутим, прави ризик је лежао у томе да се овако драматична депресијација прелије у инфлацију након чега би настао економски хаос у Русији (можда и хиперинфлација) са насагледивим посљедицама. Наиме, у теорији је добро познато да је свака депресијација потенционално инфлаторна и то из најмање три разлога. Први је да цијене увозних производа улазе директно (финални производи) или индиректно (сировине) у потрошачку корпу или друге показатеље нивоа цијена. Други разлог је раст цијена усљед раста агрегатне тражње у случају да депресијација доведе до преусмјеравања потрошње од увоза ка домаћим произвођачима који су претходно били цјеновно неконкурентни. Трећи је психолошки – грађани земаља у развоју имају „усађени“ страх од лошег домаћег новца због чега константно воде рачуна да вриједност њихове имовине и зарада има непромјењену вриједност у страној валути ($, €).
Уз санкције које су имале потенцијал да додатно осакате руску привреду, управо је чињеница да је Русија земља чији су се грађани релативно недавно суочавали са високим стопама инфлације (током 1990их) и да им је то сјећање још увијек свијеже, могала бити кључни „окидач“ да дође до напада панике и драматичног прелјевања депресијације у инфлацију, са свим посљедицама до којих би то довело.
Ипак, то се није догодило. Разлога за овакав развој ситуације сигурно има више. Напоменути ћемо само оне који се нама чине значајнијима. Прије свега, појава рецесије (у кој се Русија нашла од 2015. године) је дестимулишуће дјеловала на појаву инфлације. Друго, грађани Русије су очито стекли неко повјерење у тамошње (монетарне) власти. Осим тога, иако недовољно развијена, Русија је ипак велика земља богата ресурсима која може већину добара да произведе за властите потребе релативно ефикасно. На крају, грађани Русије су навикли на нешто више стопе инфлације – у претходних 15 година (2000-2014.) просјечна годишња стопа се кретала око 11,6 % – због чега нису панично реаговали ни када су се стекли услови за њен раст. Заправо, у 2017. години стопа инфлације је пала на историјски минимум од осамостаљења Русије и износила је 3,7%.
На крају треба додати да Русија ипак није прошла без економских пољедица описаних дешавања. Животни стандард у Русији је у задњих пар година опао као посљедица рецесије уз умјерену инфлацију, а посебно се куповна моћ просјечног грађана Русије у иностранству смањила што се најдиректније осјетило по нпр. број руских туристичких боравака у свијету.
Осим тога, Русија је била приморана да потроши око 122 милијарде $ из међународних резерви само како би (п)одржала животни стандард становништва и агрегатну потрошњу уопште.
Међутим и поред дубоких ожиљака Русија је из свега тога изашла читава и чини се да се враћа на пут умјерног економског раста. У односу на земље запада (САД, Њемачку, Велику Британију итд) које данас биљеже рекордно ниске стопе незапослености и релативно високе стопе раста економије, овакви резултати Русије дјелују скромно. Ипак, у односу на оно што се могло десити са Русијом, ови резултати су далеко изнад очекивања!
Аутор: Марко Ђого
