Десетине па и стотине књига и разних других написа објављено је о најистакнутијим српским народним првацима, научницима, стратезима и јунацима. Међутим, у њиховој сјенци, као под крошњама великих храстова, остали су многи пожртвовани честити родољуби, који су нештедимице давали све што су могли, па и више од тога за напредак свог народа.

Нажалост, о њима је написан тек понеки редак, а наша немарност их је оставила загубљене у фуснотама и пожутјелим прашњавим хроникама, које одавно ријетко да ко још листа. Овдје ћемо се осврнути на њих, на оне српске трговце и посједнике из Босне и Херцеговине, који су се снажно залагали за народни опстанак и препород.

Током 18. и 19. вијека развила се врло жива трговина из Босне са јадранским приморјем и западним центрима: Бечом, Грацом и Пештом, а посебно Трстом због тамошње јаке колоније српских трговаца и помораца. Окретност у том послу многима донесе приличан капитал, од којег су дио могли издвојити и за насушне народне потребе, прије свега вјерске и просвјетне. Ти људи нису били само широкогруди, већ и широког погледа на стварност и незавидан положај српског народа у Европи, па је школство било у фокусу њихове пажње, као важан услов за излазак из вјековног назадовања. Долазећи из турске провинције гдје је харала тешка заосталост и неписменост, једва су се споразумијевали са странцима, а и тешком муком сналазили са разним пословним папирима, банковним трансакцијама и разним дозволама. Свјесни тог свог хендикепа, у западном пословном свијету многи од њих увидјеше да би српске школе требало подизати и приближавати европским образовним стандардима, са увођењем предмета из опште културе те страних језика, посебно италијанског и њемачког.

Поред најчувенијих српских доброчинитеља и финансијера школства у 19. вијеку, какви су били рецимо: Јефтановићи, Бесаровићи, Кујунџићи, Деспићи, Шоле, Крсмановићи и други, постојао је још читав низ мање познатих, национално освијешћених трговаца, великих добротвора српских хуманих друштава, цркава и школа. Њих Стојан Бијелић (1867-1943) описује као ватрене родољубе и неустрашиве борце за српство и православље. Ти људи су били свјесни да је због материјалних могућности управо њих историја изабрала да испуне тај свети национални задатак. Поменућемо тек неколицину њих: Ристо Иванишевић и Михаило Бланић из Мостара, Петар Уљаревић и Ђорђе Бобаровић из Брчког, Стево и Јованка Остојић из Бањалуке, Јово Пешут из Сарајева, Перо Дрљача из Босанског Новог, Лазар Трифковић из Прњавора, Васо Видовић и Ђорђе Ковачевић из Градишке, Гавро и Ристо Фуфић из Травника, Ђорђе Попадић из Бугојна, Раде Милановић из Петровца, Перо Давидовић из Чајнича, Васо Јакшић из Дервенте и други.

Ризици

Треба знати да је такво дјеловање поменутих људи стално било скопчано са одређеним ризиком по личну и имовинску безбједност, јер су и Турци и Аустроугари ометали свако национално буђење и организовање Срба. Што су ови добротвори код свог народа добијали више поштовања и симпатија, то су се, на другој страни, више замјерали туђинским властима и излагали омрази и притисцима. Зато многи нису ни били спремни на ту патриотску жртву. Вођу босанских Срба у борби за црквено-школску аутономију Глигорија Јефтановића, најбогатијег домаћег пословног човјека, власт је разним бирократским средствима и сплеткама финансијски скоро уништила. Посебно је Хабзбуршка монархија на сваки начин настојала угушити српске школе, намећући своје државне, са "подобним" учитељима и наставним програмима за расрбљавање српске дјеце, коју је требало "побосанчити" по Калајевом нападно наметаном шниту. Не рече бадава Вук Караџић: "Боље да те ћера Турчин са сабљом, него Швабо са пером".

Ми ћемо овај пут, између тих часних добротвора српског школства, уз 180. годишњицу његовог рођења, издвојити ријетко ваљаног родољуба Марка Добројевића. Чини се да је најприкладније причу о њему започети цитатом из часописа "Босанска вила" од јуна 1896. који гласи: "У златној књизи незаборава и вјечите благодарности код свег српско-православног народа, а особито код Срба у Босни и Херцеговини, остаће на вијеки забиљежено име великог српског добротвора Марка Добројевића, трговца из Бос. Крупе (...) који је схватио да без науке нема добра, да без просвјете нема спаса, да без образовања народ један не може корачати ка својој срећи ..."

Овај племенити Крајишник, трговац и посједник рођен је у селу Калати код Кулен Вакуфа у новембру 1844. године. Његови су и са очеве и са мајчине стране ту доселили из книнског села Отона. Стоји податак да му је још ђед учио Доситејеву школу у Плавну. Отац његов Коста (Којо) рано умрије, да га је Марко слабо и упамтио. Мајка Јока је на скромном имању тешком муком подизала своја три мала сина: Милана, Сима и Марка. Била је од рода Сушића, а по другом извору од Родића. Чим двојица старијих стасаше, они се уз земљорадњу у Калатима латише и пекарског заната у Кулен Вакуфу па ће и млађани Марко временом изучити ту работу. Послије Прве Пецијине буне (Дољанске) 1858. браћа пређоше у Бихаћ и наставише рад са пекаром, успут обрађујући и њиве Аџавдића долове. Како се Крупа за вакта Омер-паше Латаса поче нагло развијати као важан посреднички пазар за околне сеоске трговце, браћа тамо преселише свој занат и породицу па се ту и сами упустише у трговину. Након пет година Симо се одијели од браће, а Марко временом преузе посао од најстаријег Милана, који се, као пријек човјек, нешто бјеше замјерио Турцима. Но временом Марко забаци пекарију и са скромних 140 гроша уђе у трговачки ортаклук са Ристом Ковачевићем. Тад узе себи и мајку Јоку, коју је брижно пазио. Ускоро се са своје 24 године одважи да узме озбиљан кредит од једне тршћанске банке и настави самосталан посао. Уман и предузимљив, нагло укрупни своје трговинске послове и на пола Босне их разграна. Надалеко се прочу као поуздан и поштен трговац са траженом робом па је посао напредовао, а капитал се увећавао. Свраћајући често послом у Сарајево, ту загледа лијепу и вриједну, десет година млађу дјевојку Ану Куљанин. Она му 1873. постаде жена и до краја живота способна и одана сапутница, која је и сама на сваком кораку чинила прилоге гдје год је било потребе.

Пред саме српске устанке 1875. у Херцеговини и Крајини, Марков иметак се уз разне некретнине цијенио на око 12.000 форинти у новцу. Тад откупи и ускладишти жита у вриједности од око 100.000 гроша, али у вихору буне то све пропаде, остављајући му знатне дугове. Он са осталим народом некако избјеже на "швапску" страну и обре се у Кореници са циглих 2.500 форинти готова новца. Кад послије Берлинског конгреса Аустроугарска окупира Босну, он се настани у Бихаћу, да би се већ сљедеће 1879. поново вратио у Крупу. Унутар Хабзбуршке царевине отворише се нове могућности за пословање па он марљивим даноноћним радом успје да врати све раније дугове. Стече и финог капитала који се стално увећавао, иако је шаком и капом давао за цркве, школе и друге народне потребе. Стара мудрост вели: "Баци  добро низ воду, доћи ће ти уз воду."

Црквена општина у Крупи по први пут га је бирала за предсједника 1895, да би ту дужност обављао у више наврата. Како су тада црквено-школске прилике биле врло неповољне, он одмах купи једну већу кућу у граду и поклони је за потребе школе. На несрећу, 23. августа 1897. Крупу захвати пожар. "Босанска вила" је два мјесеца касније писала: "Пожар је поништио и српску школу, претворио је у пепео сва учила и цио школски прибор; сјем тога свега, сагорио је још и једну кућу, коју је прошле године српској школи, њен највећи добротвор, Марко Добројевић поклонио. Са пропашћу ове куће школа је лишена прихода за подмирење трошкова." Мада је од пожара и сам имао знатне штете, Марко је одмах покренуо обнову школе и оснивање школског фонда са капиталом од 40.000 форинти. У тај фонд са супругом Аном он приложи хотел, двије велике куће са намјештајем и 2.000 форинти, што је све скупа износило око 30.000 форинти. Потакао је и остале имућније Србе да слиједе његов примјер па прилоге дадоше Никола Јовановић, те Раде и Ристо Стефановић и други. Знајући колико свака поклоњена књига, оброк или обућа, а посебно благодејаније (стипендија) одушевљава сиромашне ђаке жедне знања и даје им нови подстрек у учењу, основао је и лични фонд за школовање двојице ђака на високим школама.

Родољубље и дужности

Високопреосвештени митрополит дабробосански Николај Мандић, уз саслужење 29 свештеника и три ђакона, 26. јула 1898. освети нови храм Пресвете тројице у Бихаћу. "Источник" за ту годину пише: "Многобројни народ се тог дана слегао у Бихаћ (...) кум цркви био је велики српски добротвор г. Марко Добројевић који је до данас на олтар српске просвјете приложио и дао свом српском народу преко 50.000 форинти. Тога дана даровао је као кум цркви пуну 1.000 форинти." Наиме, још раније је Бихаћкој црквено-школској општини поклонио двије куће са земљиштем у Цазину и један млин са правом власништва од 1896, уз обавезу да једног свршеног ученика шаљу на високу школу. Приход од тог његовог легата касније је коришћен и за градњу "Просвјетиног" ђачког дома у Бихаћу.

Нажалост, поменути свети храм ће на Видовдан 1941. подијелити страдалну судбину са бихаћким Србима и бити први од преко 450 спаљених и порушених у НДХ.

У Сарајеву је на Преображење Господње 18. августа 1902. основано Српско-просвјетно и културно друштво "Просвјета", чији је превасходни задатак био материјално помагање српских ђака у средњим и вишим школама, како у Босни, тако и диљем Аустроугарске монархије. Упућен је позив свим Србима, посебно имућнијим, да дају прилоге у фонд овог друштва. Марко Добројевић је и овог пута показао хуманост, али и оданост свом роду и његовим напредним стремљењима, поклањајући у тај фонд једну кућу у Босанској Крупи. На десету годишњицу "Просвјете" одржана је свечана сједница уз учешће српске научне и културне елите тог времена, попут предсједника Краљевске академије наука из Београда Стојана Новаковића, предсједника Матице српске из Новог Сада Гедеона Дунђерског, те бројних угледника из свих српских крајева. Том приликом откривена је спомен-плоча великим добротворима "Просвјете", на којој је уз мис Ирби, међу 16 најзаслужнијих било уклесано и име Марка Добројевића. Славећи 25 година рада, 1927. "Просвјета" Марка прогласи и за легатора, што је највиши тек установљени степен дародаваца, чији су прилози до 1918. премашивали 20.000 круна у злату, а послије у динарској противвриједности.

Непоколебљиви филантроп Добројевић је давао прилоге многим црквама и манастирима попут Гомионице, а хронике кажу да је давао редовне прилоге уз Светосавске бесједе у корист српских школа од Сарајева до Босанског Новог. Помињу се и разни други његови прилози, као онај за подизање споменика Симу Милутиновићу Сарајлији и слично. Он је био такође добротвор и уважени члан Српског географског друштва.

Овај часни Србин, чији је живот био проткан најплеменитијим идеалима и преданим радом за опште добро, а чији је вредносни суд почивао на хришћанском патријархалном моралу, упокојио се прије 110 година у Крупи, 1. фебруара 1914, у 80. години живота. Покољењима је оставио најсвјетлији примјер шта је то родољубље и осјећај дужности према судбини свог народа, што је још давно утврђено у српском предању и старим здравицама кроз ријечи - ПОМОЗИ ЈАКИ НЕЈАКОМЕ.

Супруга

Маркова супруга Ана Добројевић рођена је 1854, од оца Николе Куљанина, тежака из села Осијек у Сарајевском пољу. Одрастала је у Сарајеву код својих ујака Риста и Ђорђа Чабака због ране мајчине смрти. Увијек се држала отмјено, а памти се да су у Крупи свога времена она и Ружа, жена Рада Стефановића, биле најљепше одјевене. Носиле су по варошки атласни фистан, чојану салту, свилен појас са крајевима до кољена, на ногама ципеле (кундуре), а на глави калкан капу израђену од црног конца, тако да су ресе сприједа падале до обрва, а са стране и позади биле су дуже и падале до ушију и леђа. Њихове ниске дуката (ђердани) бројале су и по стотину златника. Ана је слиједила свог мужа и као поштована добротворка, у новцу, одјећи, храни и другим потрепштинама помагала је невољним и угроженим, као и женским хуманим друштвима.

Родослов

Добројевићи/Добријевићи потичу од старог херцеговачког племена Озгорастовића, чији се огранак звао и Горњевуци. Славе Архиђакона Стефана (Шћепањдан), а по предању су у средњем вијеку били властела. Расељавали су се у неколико праваца, највише преко западне Босне и Мостара према Далмацији и Книну, одакле су дошли у Босанску Крајину. Њиховом роду припадају породице Трнинићи, Роквићи, Торбице и Миљевићи.

Пише: Драган Мијовић