Деветнаести вијек је донио велике промјене у Европи, укидано је ропство и феудални систем, десиле су се индустријске револуције, људи су користили струју и телефон, возили се aутомобилима и гледали филмове. Било је то вријеме великих научних открића и иновација. Крајем тог вијека, додуше у малом броју, и жене почињу стицати академска звања и бавити се науком. Упркос многим препрекама ни Српкиње нису хтјеле каснити у томе.

Тако се већ крајем 19. вијека јављају: др Драга Љочић, др Марија Прита, др Ангелина Јакшић, др Ксенија Анастасијевић и многе друге које су снагом свог духа и интелекта успјеле изборити мјесто у тадашњем свијету мушкараца. Међутим, једној од српских научница Милеви Марић звијезде баш и нису биле наклоњене, па и даље у историји природних наука није заузела мјесто које јој припада. Ускоро се навршава 150 година од њеног рођења па ћемо вас тим поводом подсјетити на њен живот и рад.

Милева Марић је рођена у Тителу на Светог Николу 1875. године као најстарије од троје дјеце официра Милоша Марића.  Мајка Марија имала је тeжак пород и дјевојчици је том приликом помјерен кук па је већ у раним годинама почела храмати на лијеву ногу. Због тог хендикепа била је мезимица родитеља, звана Мица, од милоште. Врло рано код ње је уочен висок степен интелигенције изражен кроз дар за математику и стране језике, али и склоност ка сликању и музици, па су се родитељи својски посветили њеном образовању. Средњу школу Милева је похађала у Новом Саду, Сремској Митровици, Шапцу и Загребу. Претходно је отац Милош, подржан и од Милевиних професора, писао чак и министарству у Беч да јој се омогући упис у мушка одјељења у школама.

Поред радозналог духа Милева је била врло досљедна и имала чврст став у погледу својих циљева. На свим предметима има високе оцјене, говори течно њемачки, мађарски и француски језик, а бриљира у математици и физици. Што због болести, што због даљег школовања, одлази у Цириху гдје уписује студиј медицине, али се још током године пребацује на факултет политехнике (ЕТХ), гдје постаје тек пета дама икад уписана на одјељење за физику и математику. С њом је у групи и три и по године млађи љепушкасти и амбициозни студент Алберт Ајнштајн са којим ће ускоро постати врло блиска. Заједно раде задатке, али и музицирају, он свира виолину а она клавир. Њега је импресионирала њена интелигенција и страствена посвећеност новим идејама у физици, као и савршено владање математиком. Била је организована, дисциплинована и одлучно стремила ка научном раду. Као патријархално васпитана и повучена дјевојка није истицала своје таленте и резултате.

Оданост и жртва

На другој години студија, страсно опчињена физиком, Милева прелази у Хајделберг гдје код нобеловца Филипа Ленарда и професора Хермана Минковског проучава управо оне области које ће Аjнштајна нешто касније учинити бесмртником. Са Албертом води живу преписку, а по повратку у Цирих у прољеће 1899. однос Луткице и Џонија, како су се ословљавали, прераста у љубавну романсу. Живе заједно, уче заједно и не дозвољавају да им срећу ишта помути. Албертови родитељи су се противили синовом избору, ем је дјевојка под маном и старија, ем није Јеврејка, а и превише је интелектуална за будућу супругу. Отац и мајка подржавају Милеву видећи њену срећу, а уз то свјесни да просци баш и не облијећу често око хромих дјевојака.

Фото: glassrpske.com

Због чињенице да је млађани Ајнштајн, упркос свему са њом планирао брак, у њој се осим љубави јавља и осјећај оданости и спремности да се жртвује за тог човјека. Заљубљена до ушију све своје вријеме посвећује само њему, што се одразило и на наставак студија. Упркос веома добрим оцјенама на претходним тестовима 1900. није успјела положити завршни испит, док се и Алберт једва провукао.

Послије њиховог краћег одмора на језеру Комо, Милева ће остати у другом стању. То је унијело праву пометњу у њен живот па је и сљедеће школске године остала без положеног дипломског рада, који је требало да буде основа њене докторске тезе.

За Алберта, који је управо тражио посао, имати ванбрачно дијете значило је по тадашњем закону имати забрану вршења било какве државне службе. Како би се избјегле те озбиљне посљедице, Милева чини огромну жртву пристајући да то дијете роди у анонимности. Тешка срца, посрамљена одлази својима гдје ипак налази разумијевање и крајем јануара 1902. у Новом Саду рађа кћерку Лизерл. До данас је остала тајна како се том дјетету двије године по рођењу изгубио сваки траг. Причало се да је у манастиру Ковиљ Лизерл крштена у име Љубица и да је преминула од шарлаха, али постоје и индиције да је дата на усвајање. У сваком случају, Милева се без дјетета враћа у Берн гдје Алберт већ ради у канцеларији за патенте. Цијена коју је морала да плати за његову каријеру била је страшна и превисока. Пролази тежак и болан период опоравка што је донекле ублажено склапањем брака са Албертом, то је био мелем на њено рањено срце. Вјенчали су се на православни Бадњи дан 1903, скромно и скоро у тајности ради његових. Он тај брак сматра и интелектуалним партнерством и тврди да је срећник што је пронашао такву жену.

По свједочењу пријатеља, Милева и Алберт у Берну предано истражују разне идеје на пољу физике, желе успјех и то не крију. И по рођењу сина Ханса Алберта 1904. она мада оптерећена кућним пословима са бебом у крилу свесрдно помаже Алберту. Те године, већ помирена са привременим прекидом студија, пише пријатељици Хелени Савић: "Завршили смо нека важна посла која ће мог мужа учинити светски познатим". Не смета јој да се заједнички радови објављују под његовим именом, ико су неки потписани и са Ајнштајн - Марити (мађаризовано Марић), како се она потписала и на вјенчању. Ајнштајн најугледнијем стручном часопису "Анали физике" предаје револуционарне радове који ће водити каснијој Нобеловој награди, а који су у директној вези са фото електричним ефектом и четвородимензионалном геометријом које је Милева изучавала у Хајделбергу.

Ајнштајн брзо постаје познато име у свјету физике па из Берна прелази на катедру професора циришког универзитета. Сљедеће 1910. године рађа им се и други син Едвард када се и селе у Праг гдје предаје и на тамошњем универзитету. Већ тада он се почиње дописивати са својом блиском рођаком, по мајци из првог, а по оцу из другог кољена Елзом Левентал у коју је још давно био заљубљен. Једва ће дочекати да 1913.  почне предавати у Берлину гдје је Елза и живјела. Милева слути мужево невјерство, али и даље га воли и спремна је да се жртвује за њега, гајећи мршаву наду у стабилизацију брака како би наставили успјешан научни рад. Те јесени они путују у госте њеним родитељима, гдје ће њихови синови Едвард и Алберт по великој жељи њиховог деде Милоша бити крштени по православном обреду у новосадској Николајевској цркви.  Ајнштајн је са Милевом и синовима  боравио у Новом Саду 1905, 1907. и 1913. и том приликом се интензивно дружио са њеним братом Милошем са којим постаје врло близак.

Ајнштајнови напуштају Цирих почетком 1914. да би се настанили у Берлину гдје је брачни бродолом већ био на помолу. Алберт је кући долазио само повремено, постаје охол и себичан. Убрзава коначни раскид достављајући супрузи листу понижавајућих правила за будући заједнички живот. Мада га још воли, она то више не може поднијети и већ у јулу се са дјецом враћа у Цирих. Он тад отворено живи са Елзом што је Милеву потпуно дотукло, а кад је 1916. затражио и званичан развод завршила је у болници. И вијести са Балкана чине је додатно несрећном, јер прати страдање њеног народа. За то вријеме дјецу јој пазе поменута Хелена Савић и њена сестра Зорка које су дошле из Србије да јој се нађу у невољи и заједнички пријатељи Анштајнових остали су јој одани.

Милева 1918. пристаје на развод, а он се судски обавезује да ће њој припасти новац од Нобелове награде о којој се већ шушкало. Многи хроничари тврде како се Ајнштајн тиме одужио Милеви за њен рад на Теорији релативитета, док други сматрају да је тако обезбиједио издржавање својим синовима, али и купио брачну слободу за брак са Елзом, који склапа у јуну 1919. године.

Фото: glassrpske.com

Пад и узлет

Несрећи и невољама које су снашле Милеву није се назирао крај. У вријеме болног раскида са мужем она је средовјечна разведена жена, хронично болесна са упропаштеном каријером и изгубљеном кћерком и мужем. Њена сестра Зорка доживјела је нервни слом, а отац, њен најважнији ослонац умире 1922. од срчаног удара. Сломљена и депресивна ускоро прима велики страшан ударац, син Едвард, студент медицине добија дијагнозу шизофреније, са озбиљним посљедицама. То ће бити доживотна неутјешна рана за његову мајку која је немоћна да му помогне и мора га смјестити на психијатријску клинику.

За то вријеме звијезда Алберта Анштајна је у рапидном узлету, 1921. добија Нобелову награду свуда га прати помпа и слава. Невјеран је и новој супрузи, има љубавну везу са секретарицом, али и другим женама, Елза на то жмири, само да прљав веш не излази у јавност. Док се Алберт вртоглаво дизао на крилима успјеха, Милева је тонула у таворење и очај. Коначно је добила новац од Нобелове награде, 121.572 шведске круне, што би данас износило преко 350.000 америчких долара. Одмах у Цириху купује три стана од којих два рентира за покривање трошкова Едвардовог лијечења. До краја живота она ће живјети скромно дајући приватне часове математике и клавира. Мајка јој је умрла 1935. а сестра Зорка три године касније.

Због нарастајућег антисемитизма Ајнштајн и Елза 1934. одлазе у Америку, гдје он предаје на Институту за напредне студије у Принстону. Из истих разлога 1938. сели се и Ханс Алберт са женом и дјецом. Као инжењер грађевине биће професор на Калифорнија универзитету у Берклију. Тамо је ускоро преминуо и Милевин најмлађи унук Клаус Мартин.

Едвардово стање временом је постајало све горе, Милева је тешко патила, а због трошкова његовог лијечења морала је продати два стана у Цириху. Послије једног Едвардовог јаког напада она је пала у постељу и преминула 4. августа 1948. Сахрањена је на гробљу Нордхајм.

Иако је без сумње Ајнштајн генијалан научник, никад није поновио ни приближан научни успјех као онај за вријеме рада са Милевом. Живио је од старе славе и осим професуре као ватрени циониста бавио се друштвеним питањима и популаризацијом науке. Међутим, његова људска димензија није баш високо котирала, поред тога што је био лош муж запамћен је и као никакав отац, отуђен од двојице синова. Едварда који је умро 1965. у душевној болници, Ајнштајн није посјетио више од тридесет година, а Ханса је тестаментом разбаштинио. Неки савременици га описују и као осионог, безобразног и егоцентричног типа који обожава само себе и свој рад. Запамћен је као човјек са врло тешким карактером који је себе сматрао за полубога.

Нобелова награда додијељена њему 1921. односила се управо на заједнички рад са Милевом из 1905. године,  али њено учешће у томе он је послије  свјесно прећуткивао. Кад су њу једном питали зашто није инсистирала да јој се признају заслуге за тај научни рад, одговорила је: "Ми смо једна стијена", алудирајући на значење презимена Ајнштајн.

Ајнштајн је умро у Принстону 18. априла 1955, а пред смрт је одредио Ота Нејтана и Хелен Дукас повјериоцима свих својих докумената и права. Њих двоје ће врло агресивно градити наратив о њему као савршеном генију, не дајући да ишта окрњи ту слику, брисали су непожељне детаље, па тако и Милеву да не би приграбила дио његове славе. Чим је сахрањена, упали су у њен стан и по свједочењу сина Ханса однијели сва њена писма и друге документе који би могли бацити другачије свјетло на настанак важних научних радова и дати одговоре на обим и значај Милевиног удјела у њима. Међутим, упркос свим цензурама и прикривањима стално испливавају нови детаљи и докази о Милевином великом доприносу науци. Прво је Ханс Алберт након очеве смрти нашао дио преписке његових родитеља, али кад је покушао да их објави, поменути чувари Ајнштајнове заоставштине су издејствовали судску забрану публиковања. Он је тврдио да посједује 23 рада за која гарантује да су заједничко дјело његових родитеља, међу њима и онај за који је Анштајн добио Нобелову награду.

Истина

Клупко је почело убрзано да се одмотава када је крајем прошлог вијека угледни физичар Аврам Федерович Јофа написао да је 1905. био у уређивачком одбору часописа "Анали физике" и у рукама држао сва три епохална чланка које је доставио тада непознати чиновник уреда за патенте, а који су били потписани са Ајнштајн-Марити (Марић), тврдећи да изузетној Српкињи није признат удио у слави свога супруга.

Између осталих и амерички физичар Еван Харис Вокер истиче да је Милева имала велики удио у најважнијим открићима свога супруга.

У једном интервјуу он то смјело тврди: "Алберт Ајнштајн и Милева Марић су заједно открили теорију релативитета." Као доказ наводи више Анштајнових писама супрузи, у оном од 27. марта 1901. је писао: "Како ћу бити срећан и поносан кад будемо заједно побједоносно окончали наш рад о релативном кретању." Потом три дана касније Анштајн у писмо вели: "Мислим да Мајер има довољно емпиријског материјала за наша истраживања." У мају исте године он јој пише: "Дао сам професору Веберу нашу студију, само да имамо среће да заједно наставимо ићи овим величанственим путем." Ајнштајн је са Милевом радио и на областима: Термодинамика, Брауново кретање и молекуларне силе, па у писму каже: "При проучавању Томпсоновог ефекта окренуо сам се новој методи, која је у много чему слична твојој кад одређујеш зависност К од Т (...) имам врло корисну идеју која би омогућила употребу наше теорије о молекуларним силама у гасовима (...) Дао сам наш рад професору Веберу из Берна." 

"Берлинер цајтунг" у тексту о Милеви тврди да она због сјенке великог мужа није добила признање које јој припада, истичући да се из Ајнштајнових писама види колико је био фасциниран луцидном интелигенцијом "омалене Српкиње која је мало ћопала". Свјетски сервис Би-Би-Си је 2018. године Милеву Марић уврстио међу 100 изузетних жена свијета које су биле далеко заслужније од онога што им је јавност својевремено признала.

Милева Марић је била једна од првих жена у свијету која се посветила раду на пољу теоријске физике. Уз сав њен огромни интелектуални капацитет остаће професионално неостварена, а приватно и  трагична личност. Све је од почетка било уперено против ње, још од дјетињства је упознала душевну и физичку бол због свог хендикепа. Несебично је давала себе науци, породици, а посебно мужу и на крају остала празних руку. Канадска физичарка  Полин Гањон наводи и њене ријечи из једног писма блиском пријатељу у вријеме кад је Алберт већ пожњео сву научну славу овога свијета, Милева је написала: "Шта да очекујем? Једни добију бисер, а другима остане празна шкољка".

Међутим, насупрот бројним наводима стручне јавности о Милевином значајном учешћу у Ајнштајновим теоријама и открићима постоје и супротна мишљења гдје се истиче да за такве тврдње не постоје поуздани докази. Једно је сигурно, њен живот и рад и даље побуђују несмањену пажњу што даје наду да ће се једног дана сазнати пуна истина о научном профилу Милеве Марић као једној од првих теоријских физичарки на свијету и ваљано валоризовати њен допринос науци.

Породица

За разлику од Ајнштајнове, у Милевиној породици било је више изразито надарених људи. Њен брат Милош (1885 - 1944), доктор медицине, је као аустроугарски војни љекар 1916. пао у руско заробљеништво гдје је и остао да живи, поставши уважени научник и академик, професор анатомије и хистологије. Он је утемељио оно што ми данас зовемо клонирање на Саратовском универзитету гдје и данас постоји његова спомен-соба. Милевина сестра Зорка (1883 - 1938) је такође била врло образована жена. Студирала је биологију у Прагу и Цириху, говорила стране језике и свирала клавир. Није се удавала, била је врло активна у добротворној задрузи "Српкиња Новосадкиња". Отац Милевин Милош (1846 - 1922) је био је аустријски официр све до укидања војне границе када се 1877. запослио као чиновник суда у Руми. Био је изузетан математичар што је Милева наслиједила од њега. Милевин стриц, Радован Марић (1850 - 1907), био је аустријски високи официр и племић, изузетно војно образован и одликован, који је већ са 24 године постао мајор. Под командом барона Јовановића учествује у устанку против Турака у Босни и Херцеговини, када је и рањен код Невесиња. Имао је заслуге и у стварању Краљевине Србије.

Аутор: Драган Мијовић