Какву поруку младима шаље интелектуална елита, било је отприлике питање које ми је поставила водитељка у мом првом тв гостовању. Или бјеше академска?
Одговорио сам да је исто као и код других: ћути, повинуј се и сачекај да се у сљедећој расподјели и ти намириш.
На питање о интелектуалној и академској екипи, уз часне примјере које познајем, увијек ми прве асоцијације буде курвалук којим ти појединци са незаслуженим титулама увијек тихо и послушно сачекају да се намире, не обазирући се ни на достојанство звања или институција које представљају.
Асоцијација је била јача од најбољег примјера који ми пада на памет кад су “поруке младим” у питању, па је се нисам сјетио у том тренутку. А ваљало би се тога подсјетити још једном. Као утисак читаве године.
Немања Мајдов је постао свјетски шампион у џудоу. Примио га је предсједник Републике, и уручио му чланску карту СНСД. Послије је РТРС исправио то “Републике” у “СНСД”, да не дјелује баш толико ненормално.
Али џаба. Порука је јасна. Коју већу награду можеш добити у Српској, од чланске карте владајуће странке? Уз њу можеш добити и новчану награда за који не постоји никакав критеријум и која зависи од добре воље власти. Као и средства за клуб у коме је поникао Мајдов.
Он ће послије тога на предизборном скупу за суперважне изборе у Трнову изјави да му је чланска карта титула равна свјетском злату. Што и јесте тако. Можеш ти брате бити свјетски првак, али шта ти то значи без чланске карте?!
Годинама уназад слушамо како треба поштовати институције, па није згорег напоменути и да је свјетски шампион нека институција. И он уједињује земљу, која се без разлике доживљава његов успјех као лични. Зато га, све и да хоће, не учлањујеш у странку и не водиш по предизборним шаторима. Он није предмет дневнополитичког спора и свађа.
Није тешко пронаћи да је свјетски шампион у неком прошлом изборном циклусу махао неким другим заставама, и да су његови били на неким другим изборним листама. Али има оних који поштују освајача медаље, и мисле да се његовим ваљањем у блато прља читав народ и земља свјетског шампиона.
За власт то очигледно није битно. Задигли су ногу и запишали једну од ријетких аутентичних радости са којом би сви могли да се поистовјете. Наравно, да су Немању раније упознали као велику олимпијску наду, али нису, јер су термини на ТВ екранима били заузети за увијек исте политичке фаце.
Слика Мајдова који излази из службеног авиона Републике Српске (уз коментар “мој приватни превоз”) асоцирала ме одмах на све оне знане и незнане жене сумњивог морала развожене службеним авионима и хеликоптерима, као да су приватни. И опет велим, не ради се то свјетским шампионима.
Аутор: Марко Шикуљак
