Већ пар година нам стижу вијести о пропадању и тешком стању на чувеној Ергели Борике. Прије пар дана поново су медији у Српској, али и окружењу пренијели приче о тешком стању Ергеле.

Те вијести пропраћене фотографијама коња које су вукови повриједили, су крајње тужне и узнемирујуће за сваког човјека, љубитеља не само коња, већ и животиња уопште. За мене је то посебно тешка слика јер сам са тог подручја, па добро знам значај и важност Ергеле Борике, не само за тај крај, већ и за читаву Републику Српску, али и Европу, јер је Ергела била позната и изван бивше Југославије.

Основана је 1893. године за узгој коња арапске пасмине, а потом и босанско-брдске расе. Први арапски коњи увезени су двије године касније 1895. из Сирије. Служили су за потребе Аустроугарске управе у Босни и Херцеговини.

Једино је узгајалиште ове врсте у Републици Српској. Шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека, арапски и босанско-брдски коњи са Борике побјеђивали су на домаћим и међународним сајмовима пољопривреде. Радило се по свим међународним нормама и стандардима узгајања, сваком грлу се могло пратити поријекло и родослов, за већину грла и до десет генерација.

Међутим Ергела се данас налази на издисају, коњи су у лошем стању, без хране и одговарајуће његе. Према неким подацима, у свијету има регистрованих тек око 150 коња босанско-бргске пасмине, што ову расу чини веома угроженом. Раса коју стари Грци помињу у 4. вијеку прије нове ере, једина је аутохтона пасмина коња на Балкану, а небригом и немаром налази се пред нестанком.

Бројне су петиције које су мјештани Борике потписали тражећи од надлежних да заустави пропадање Ергеле, а посљењу је потписало преко 1500 људи. Међутим Влада Републике Српске и надлежна министарства нису до сада имале слуха за ове апеле и молбе. Они настављају да пребацују одговорност и да за све криве неуспјешну приватизацију. Прије двије године комисија Владе је утврдила у каквом су стању коњи на Ергели, закључили су да је потребно да их Влада откупи, међутим до данас од тога није било ништа. Стање је сада још и горе.

Борике су мјесто које поред Ергеле посједује и бројне друге знаменитости, које ову дестинацију чине привлачном и важном, али ти потенцијали нису како треба искориштени. На Борици расте Медвјеђа лијеска, а једна, стара преко 450 година под заштитом је државе. Споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу Ослободиоцу становници Борике подигли су 1925. године.

Најпопуларнија група бивше Југославије “Бијело дугме”, на Борикама је заједно са Душком Трифуновићем, припремила свој други албум “Шта би дао да си на мом мјесту”.

Само ово поменуто, је и више него довољно за озбиљну туристичку причу и понуду. Овај крај који је на 30 километара од Вишеграда и Андрићграда, око 130 километара од Златибора и Тјентишта, те око 30 километара од Сокоца и Романије, има са поменутим дестинацијама сјајне могућности за јединствену туристичку понуду и сарадњу, како би заједно привукли што више домаћих и страних гостију.

Многи народи и земље љубоморни су на овај потенцијал, а ми се према њему односимо немарно. Олако заборављамо и допуштамо да традиција и углед коју Ергела Борике несумњиво посједује пропадају и да нестаје оно што би и те како могло да буде замах наше привреде и туристичке понуде.

Од давне 1893. године Ергела Борике је преживјела два свјетска и Отaџбинки рат. Издржали су људи и животиње све недаће и несреће. Ми не смијемо дозволити да у миру пропада оно што смо наслиједили од предака. Позивам надлежне да зауставе пропадање, да пронађу начин, да поново откупе или приватизују, али да среде стање које је сада на ивици катастофе.

Не смијемо допустити да на 125. годишњицу постојања Ергела Борике престане са радом, умјесто да јубилеј обиљежи онако како доликује.

Аутор: Милован Бјелица