Скоро сви смо гледали филм „Храбро срце“ у коме на крају филма, Вилијама Волиса, борца за независну Шкотску, сурови Енглези муче. И док умире у најстрашнијим мукама, он испушта задњи крик „Слобода!“

Добро, то је холивудски сценарио, пише портал "Деспотовина".

Али српска историја препуна је примјера када су прави јунаци гинули на најхрабрији могући начин за свој народ. Један од њих је и мајор Коста Тодоровић који је жив спаљен на ломачи у Сребреници. Пркос и понос аустроугарском окупатору исказао је и у својим последњим тренуцима живота – док је горио на ломачи, пјевао је српску химну.

Ово је прича о њему…

Коста Тодоровић је рођен у Ужицу 1882. године у сиромашној породици, а рано је остао и без родитеља. Бригу о њему преузела је родбина. Они су увидјели да се ради, не само о одважном дјечаку кога су недаће очврснуле, већ и о бистром дјечаку коме, како су закључили, треба на све начине омогућити да се школује. Као један од начина да се у то вријеме, а и деценијама касније, побјегне од сиромаштва, био је упис у Војну гимназију. То је покушао и Коста, али је одбијен као премлад. Да би се прехранио, послуживао је по туђим кућама. Тако се нашао и у кући доктора Милорада Гођевца који је, уз Луку Ћеловића Требињца и Васу Јовановића, био један од оснивача Српске револуционарне организације (формирана је у септембру 1903. године). Код Гођевца се Коста надахњује патриотизмом и жељом за ослобођењем и уједињењем свих Срба. Сусрети са српским официрима одредили су Костин животни пут. По завршетку 7. разреда гимназије, Коста ступа у чувену 32. класу Војне академије коју завршава 1901. године. Међу питомцима те класе била су нека врло позната имена из српске војне историје као што су мајор Воја Танкосић, потпуковник Војин Поповић – војвода Вук, војвода Брана Јовановић и други.

Убрзо је постављен за команданта пограничних трупа на Дрини, на подручју Рача-Љубовија. Као командант на Дрини Коста Тодоровић је долазио до сазнања о ситуацији у Босни и Херцеговини која је била окупирана од Аустро-Угарске. Тада је обновио везе с познаницима из куће Милорада Гођевца и практично постао човјек од повјерења и главна спона централне Народне одбране у Београду и чланова ове организације из Босне и Херцеговине. Народна одбрана је била национална невладина организација у Краљевини Србији основана 1908, године. Захваљујући Тодорићевој контроли границе чланови Народне одбране су прелазили Дрину са обје стране. Босанске чланове ове организације Тодоровић је лично савјетовао како да се организују у спортска, соколска, културна и антиалкохоличарска друштва. Закон у Босни је, наиме, омогућавао рад ових друштава, а то је обезбјеђивало одличан параван за националну дјелатност. По неким изворима Тодоровић је помогао Принципу и друговима да пређу границу када су се крајем маја 1914. из Београда пребацивали у Сарајево, или је бар био упознат са њиховим преласком. Због тога је, након атентата био међу осумњиченима за саучесништво, што га је натјерало да се на извјесно вријеме примири.

Пошто убрзо Аустроугарска објављује рат Србији, Тодоровић се јавља у штаб Ужичке војске и ставља на располагање генералу Илију Гојковићу. У то вријеме, одмах послије сарајевског атентата, већ се шире информације о прогонима Срба у Босни и Херцеговини, дивљању аустроугарске војске и њихових помоћника – шуцкора, неке врсте добровољачке милиције, углавном састављене од припадника локалног муслиманског, али и хрватског становништва. Оснивају се логори, а преко Дрине у Србију стижу и прве избјеглице. Управо због оваквог развоја догађаја и жељан да помогне Србима из Босне с којима је био у контакту низ година, Тодоровић, који је у међувремену унапређен у мајора, спремно дочекује прву прилику да се са својим Златиборским добровољачким одредом, пребаци у Босну. То се десило већ 1. августа 1914. године када је својим војницима пренио наредбу да, по цијену живота, морају прећи Дрину, уништити жандармеријску станицу и продужити „с извиђањем у правцу Рогатице“. Добровољци су прешли Дрину код ушћа ријеке Дервенте, у три групе, на импровизованим сплавовима. Веслали су кундацима пушака, а на зборном мјесту су се непримећено окупили у зору. Сачекали су вече и напали и освојили жандармеријску станицу. Дио жандара је убијен, а дио заробљен и пребачен у Србију. Тодоровићев одред је запосео положаје између Ђурђевца и Клотијевца, али се убрзо по наређењу Врховне команде вратио назад преко Дрине, на раније положаје код Бајине Баште.

Поново су у Босну кренули 31. августа. Тада је мајор Тодоровић командовао са 150 одлично наоружних и опремљених војника који су се под непрестаном борбом пробили ка Сребреници. Уништили су неколико банди шуцкора, а послије тешких борби на положајима Пашино брдо – Брежани – Вијогор освојили су Осат, Сребреницу, Братунац и стигли до Милића. Сребреница је ослобођена 17. септембра и то је било прво ослобођење тог града након 470 година ропства под турском и аустроугарском влашћу. Тодоровић се у Сребреници задржао само неколико дана. Био је свјестан да само са својим борцима, не може да задржи наведена мјеста па је настојао да се што више жена и дјеце пребаци преко Дрине како би избјегли вјероватну аустроугарску одмазду. Одред је, пред притиском неколико пута бројнијих непријатељских снага, морао да се повуче на почетне положаје, на Пашино брдо изнад Сребренице. Аустријска војска и шуцкори су наставили са терором, па је Тодоровићу стигло наређење да по трећи пут крене у правцу Сребренице и заузме је по сваку цијену.

Међутим, 27. септембра на Карачића брду спремљена им је замка. У тренутку када су били на брисаном простору, на њих је почела пуцњава из митраљеза. Тмурно и магловито вријеме, српским војницима су још више отежавали сналажење и адекватан одговоро на овај напад. За неколико минута погинуло их је више од педесет. Рањен је и командант Коста Тодоровић. Са три метка погођене су му обје ноге и карлица. Његов пратилац Јован Живановић (студент родом из Брчког који је непосредно прије те акције стигао из Швајцарске), успио је да га извуче до неког стога сијена, гдје су се неуспјешно покушавали  сакрити. Мајор Тодоровић, када је видио да се непријатељи приближавају наредио је Живановићу да га убије, како жив не би пао у непријатељске руке. Међутим, пошто је тада и Живановић рањен, он није могао, ни стигао да изврши посљедње наређење свог команданта. Обојица су рањени донијети у Сребреницу гдје је угарски официр наредио да се у центру града направи импровизована ломача, а сакупи што више народа да би гледали оно што ће бити урађено српским војницима. Намјера је била да се мјештани застраше гледајући шта чека све оне који пруже отпор бечкој империји. Док је ломача потпаљивана, мајор Тодоривић је смогао снаге и почео да пјева српску химну. Када је пламен већ увелико лизао у висину и захватао његово тело, он је стигао да узвикне „Живјела велика Србија!“, а затим је наступила тишина. О погибији мајора Косте Тодоровића и његовом спаљивању док је још био жив, писао је француски новинар и књижевник Анри Барби, који наводи да је у јединици официра који је наредио ово звјерство избила побуна, јер су и сами војници били згрожени злодјелом својих претпостављених.

„Закликташе птице злосутнице,
по Разбоју више Сребренице.
Где међ’ лешем оста,
тешко рањен Тодоровић Коста.

Хладан беше између витеза,
ко нож сјајан саломљена реза.
И на трену кад борца на мачу,
на страхотну спустише ломачу.

Ноћ у гори. Падале су росе,
кад му пламен лепе смаче косе.
А кад огањ живи разгоре се,
у два грча командир се стресе.

Снага прво угљен троши поста,
па пепелом Тодоровић Коста.
Чинило се ко да ветри туже
и од жара изгледале руже.

А од росе у развитак бели,
да су Божији плакали анђели.“

На десетогодишњицу спаљивања у септембру 1924. преживјели добровољци су подигли споменик Кости Тодоровићу у Сребреници, рад ужичког академског сликара и вајара Михаила Миловановића.

„Споменик је био постављен на лепом месту, у центру варошице. Ту смо често долазили, полагали цвеће и препричавали минуле догађаје“ (Ђорђе Беатовић, „Братунац и околина у мојим сјећанима“).

Усташки злочинци су почетком Другог свјетског рата (на Спасовдан) порушиле споменик. Под претњом смрћу тјерали су и српско становништво да им помогне у рушењу. Солунски борац Крсто Катанић из села Лијешћа (Осат) је кришом двије плоче од овог великог споменика сачувао и закопао на своје имање. Пред смрт 1981. је своме сину повјерио мјесто гдје се налазе плоче. Споменик је иначе чинио рељеф с ликовима хероја уз натпис: „Мајор Коста Тодоровић, комита и другови падоше на Карачића брду 14/27. септембра 1914. год. у борби за ослобођење подјармљене браће. Захвална ослобођена Босна“.

Тек 1996. године Крстин унук Стаменко Катанић плоче је откопао и оне су постављене у парку у Сребреници.

Срби у Скеланима су након Првог свјетског рата прву основну школу назвали Државна основна школа „Мајор Коста Тодоровић“. Тај назив школи је поново враћен 1992. године. У склопу обиљежавања стогодишњице почетка Првог свјетског рата, у школском дворишту откривена је биста Кости Тодоровићу, рад вајара Светомира Радовића из Београда. Предсједник Скупштине општине Ужице Радиша Марјановић захвалио је Скеланцима што нису заборавили Ужичанина, хероја Косту Тодоровића, којим се тај град поноси. Према његовим ријечима, подизање спомен-бисте говори да се „овде поштује његова жртва за слободу свог народа и ослобађање од окупатора“: Подружница Савеза удружења потомака ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1920. је на Тодоровићев рођендан у центру Ужица 2000. године такође подигла бисту овом велико српском хероју.

Тодоровићев гроб се налази у селу Радошевићи (општина Сребреница), али му је већ годинама прилаз неприступачан, пошто је околни терен миниран током грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992-1995), завршава портал "Деспотовина".