Само три мјесеца након “Травничке хронике”, Андрић почиње да пише још један роман који већ дуго носи у себи. Оно што је пажљивом читаоцу свакако било јасно, послије Андрићеве смрти, кад се објаве записи из биљежница у које је писао цијелог живота, биће експлицитно потврђено. Цијела величанствена историјска вертикала родила се из сјећања на властиту младост уз ћуприју Мехмед-паше Соколовића. Почетком 1943. Андрић записује да је из фрагмента забиљеженог у Соко Бањи 1942. настала цијела “На Дрини Ћуприја”. Ово је тај одломак:

“Са ђацима су ту редовно и њихови другови из детињства који су заједно с њима учили овде основну школу па после остали у касаби као шегрти, трговачки помоћници, ситни писари у општини или неком предузећу. Њих има две врсте. Једни су задовољни својом судбином и животом касабе у којој ће остати да век векују. Они са љубопитством и симпатијом гледају своје школоване другове, диве им се, не поредећи се никад са њима; и без најмање суревњивости учествују у њиховом развоју и успону. Други су непомирени са животом у касаби на који су стицајем прилика осуђени, жељни нечег што сматрају вишим и бољим, а што им се измакло и што им са сваким даном постаје све даље и недостижније. Иако и даље другују са својим друговима студентима, ти младићи обично се одвајају од ових својих школованих вршњака, било својом грубом иронијом, било непријатним ћутањем. Они не могу као једнаки да учествују у свима њиховим разговорима. Зато мучени стално осећањем своје недораслости, они час претерано и неискрено подвлаче у говору своју простоту и неукост, у поређењу са срећнијим друговима, час се опет јетко свему подсмевају са висине свога незнања. И у једном и у другом случају, завист одише из њих као готово видна и осетна снага. Али младост још лако подноси присуство и најгорих нагона и живи и креће се слободно и безбрижно између њих.”

У тим годинама Андрић неколико пута исказује грађанску непослушност спрам окупационих власти и програмски одбија да на било који начин учествује у јавном и културном животу, а добар примјер може бити ситуација из 1943. када забрањује свом издавачу Цвијановићу да објави нова издања неких његових старих дјела која је раније објавио.

Одмах након што је окончао рад на роману “На Дрини ћуприја” Андрић пише “Госпођицу”. Готово да нема никакве паузе: један је завршио, а други започео у децембру 1943. Стање на европским фронтовима већ се окренуло на савезничку страну и постаје могуће надати се скором ослобођењу земље. Понешто потцијењени роман о Рајки Радаковић често се симплификује тако што бива описиван као пуки “роман о шкртости”. Ипак, много више него (само) роман о шкртости, “Госпођица” је роман о неполитичности.

Андрић сам, међутим, неполитичан никад није био, па ни у тренутку кад побједничка партизанска војска уз помоћ и сарадњу Црвене армије ослобађа Београд. Његов релативно брз проналазак “модуса вивенди” са комунистима није толико тешко објаснити: најприје, Андрић је требало њима као симбол југословенског континуитета и као неко ко се за вријеме окупације ни на који начин није компромитовао, а комунисти је требало њему као једина политичка снага која је у том тренутку била у стању сачувати Југославију, његов једини политички идеал.

Стога је и први роман који се уопште штампа у новој Југославији “На Дрини ћуприја” (март, 1945.). Пет мјесеци касније, излази “Травничка хроника”, а прије краја 1945, тачније у новембру, излази и “Госпођица”, и то у Сарајеву.

Наредне године ће бити биран и за потпредсједника Друштва за културну сарадњу Југославије са Совјетским Савезом и за предсједника Савеза књижевника Југославије. С јесени 1946, путује у Москву, Лењиград и Стаљинград, гдје ће из непосредне близине видјети Јосифа Висарионовича Стаљина.

***

Тог 27. септембра 1958, у београдској општини Стари град, у брак су ступили Иво Андрић, књижевник и Милица Бабић, костимограф Народног позоришта у Београду (рођена 1912. у Босанском Шамцу). Свједоци на вјенчању су били Александар и Јулијана Вучо.

Тачно једанаест година раније, на оближњој адреси Француска 7, у просторијама Удружења књижевника Србије, Андрић је држао предавање о својим утисцима из посјете Азербејџану гдје је учествовао у програму обиљежавања осамстоте годишњице рођења пјесника Низамија.

Иако је 1945. објавио чак три романа, и даље је интензивној стваралачкој фази па 1948. објављује “Нове приповетке” гдје су све приче, изузев “Деце” написане између 1944. и 1948. У књизи је и покоја прича о “турском и ирационалном” по каквим је Андрић већ познат, али више је оних понешто друкчије поетике: од аутобиографских цртица до прича из савременог живота. У овој књизи је објављена и једна од најконтроверзнијих Андрићевих прича, “Писмо из 1920. године”.

Колико год да је ова књига Андрићевих кратких проза завриједила заслужену пажњу и признања (попут, рецимо, Награде за књижевност Владе ФНРЈ), кључна Андрићева књига објављена након 1945. ипак је кратки роман “Проклета авлија” чије прво издање објављује 1954. новосадска Матица Српска уз ауторски хонорар од 25.000 динара по табаку. Знамо да је Андрић годину дана раније, у мају месецу 1953, боравио у Турској, у саставу југословенске парламентарне делегације. Поред посјете Анкари, боравио је у Измиру, Бруси и Истанбулу. У Цариграду је, свједочи Мирослав Караулац, Андрић осим званичног разгледања знаменитости, самоиницијативно обишао и Топхану, Галату и Перу, стара предграђа око Арсенала, некадашњег бродоградилишта и тамнице у којој се одвија радња текста који послије неколико деценија завршава. У друштву са Андрићем био је Зуко Џумхур који је о овоме и причао Караулцу.

Године 1956, мјесец дана борави у Кини. Од средине педесетих, књиге му се све чешће објављују и на великим западним језицима: од њемачког преко француског до енглеског. Тим поводима Андрић путује на представљања својих књига у Париз и у Лондон. Иако су критика и књижевна јавност у Њемачкој изузетно благонаклони према Андрићу, тамо неће путовати.

***

А онда 26. октобра 1961. Иви Андрићу је додијељена Нобелова награда за књижевност. У образложењу се истиче да је награду добио за “епску снагу којом обликује мотиве и судбине из историје своје земље”. Међу првим честиткама је и телеграм шефа југословенске државе: “Драги друже Андрићу, веома сам обрадован вијешћу о високом признању које Вам је одато додјељивањем Нобелове награде за Ваш књижевни рад. Ви сте и тиме знатно допринијели угледу књижевних дјела социјалистичке Југославије. Ја Вам од срца честитам. Јосип Броз Тито.”

Андрић је одговорио овако: “Сматраћу се увек срећним ако сам ја својим књижевним радом заиста могао нешто допринети угледу наше земље и тако заслужити Вашу честитку, која за сваког од нас представља најлепше признање”.

У свом официјелном говору приликом примања награде, Андрић истиче:

На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тог причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу.

Велику заслугу за утисак који је његова књижевност имала на шведске академике из Нобеловог комитета имао је надахнут превод из пера Гун Бергман, бивше супруге великог режисера Ингмара Бергмана.

Године 1963. су му први пут објављена и сабрана дјела (у десет томова). И у земљи и у свијету о њему се пишу докторске дисертације. У својим седамдесетим годинама дочекао је вријеме жетве. А захваљујући складном браку с Милицом Бабић, чини се да ни на плану приватног живота никад није био срећнији. Јохан Волфганг фон Гете који му је у многим стварима био узор рекао је пред крај свог дугог и испуњеног живота да је био заиста срећан, кад се све сабере, можда само четири недјеље. Не знамо да ли је Андрић вјеровао да је био срећан дуже од тридесетак дана, али по свему судећи, колико год да их је било, највише срећних дана имао је током шездесетих година двадесетог вијека.

Пише: Мухарем Баздуљ