Мира Алечковић рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду, а крштена као Мирослава у Светониколајевском храму. Њена породица је била оличење великог културног насљеђа.
Отац Машан био је новинар и дописник из Шпанског грађанског рата, док је мајка Драгица Трпинац била једна од првих електротелеграфисткиња у Краљевини СХС.
По мајчиној страни припадала је војвођанској породици Марић – што је њено породично стабло повезивало и са Милевом Марић Ајнштајн.
Дјетињство и образовање
Већ са двије године сели се у Београд, али љетње распусте проводи у Војводини, Црној Гори, Книну и на Косову, гдје је тетка Јелена као учитељица усадила љубав према широј Србији.
У Београду завршава француску основну школу, а потом и француску и српску гимназију. Затим уписује славистику и књижевност на Универзитету у Београду, гдје је студирала код академика Александра Белића. Након тога одлази у Париз, гдје похађа Фушеову школу при Сорбони и започиње докторат.
Борба и храброст током рата
Као гимназијалка, учлањује се у СКОЈ 1939. године, а већ 1941. активно учествује у партизанској илегали у Београду. Учестовала је у саботажним акцијама, била ухапшена и злостављана, да би је на молбу Десанке Максимовић спасила Српска патријаршија.
После тога прикључује се НОП‑у, завршава војну болничарску обуку и лијечи рањенике. Током ратних година, Гестапо је стријељао њеног оца, док је она постала резервни војни старешина и дјелимично инвалид.
Књижевни и уреднички опус
Мира Алечковић прву збирку пјесама за дјецу “Звездане баладе” објављује 1946. године. Током следеће деценије објављује збирке „Дани разиграни“ , „Три пролећа“, „Ластавица“, „Сребрни воз“, „Сунчани солитери“ и низ других наслова за дјецу и одрасле.
Њена поезија је дубока и мисаона, често прожета темама Косова, слободе, љубави и дјетињства.
Године после рата биле су испуњене уредничким ангажманом – уређивала је часописе за младе попут „Омладина“, „Младост“, „Полетарац“, „Пионир“и најдуже „Змај“, гдје је била главна уредница више од 40 година.
Била је и секретарка, потпредседница, а касније и предсједница Удружења књижевника Србије и Савеза књижевника Југославије. У зрелим годинама досљедно се залагала за слободу израза – подржала је протесте 1968. године, стала у одбрану Гојка Ђога 1981. и била једна од ријетких уредница која се оштро супроставила политичком уплитању у умјетнички израз.
Говорила је десет језика
Удаје се 1947. за сликара‑архитекту Саву Николића, с којим има троје дјеце – Неда, Милу и Срђу.
Била је полиглота – говорила је десет језика (француски, њемачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки и словачки).
Хуманитарни рад и признања
После рата активно се бавила смјештајем ратне сирочади широм Југославије, што је касније резултирало заснивањем Фондације за социјалну заштиту и солидарност. За промоцију културе и француско–југословенског пријатељства добила је Орден Легије части и бројна друга признања.
Смрт и трајни траг
Преминула је 27. фебруара 2008. у Београду, а сахрањена је 3. марта на Новом гробљу, у Алеји заслужних грађана, уз војне почасти. На испраћају су говорили Перо Зубац и Александар Плевако, док је глумица Рада Ђуричин рецитовала стихове из њеног дјела „Порука једне сенке“.
Мира Алечковић представља изузетан спој умјетничке интуиције, храбрости и друштвене ангажованости. Њена поезија, богата емоционалним дубинама и етичким порукама, и данас инспирише – посебно младе нараштаје.
Као уредница и борац за културну слободу оставила је неизбрисив траг у послератној књижевности, а њена посвећеност правим вриједностима и солидарности показује колико ријеч може мијењати свијет.
