Прије тачно 320 година свештеник Петар Јагодић Куриџа повео је Србе у Далмацији у борбу за правду. Намети Млетачке републике постали су неиздрживи. Због буне на коју је дигао седам хиљада Морлака, поп Куриџа утамничен је у Венецији. Без свјетлости дана провео је пуне четири деценије. Три вијека касније за њега свјетла нема ни у историјским читанкама.

"Петар Јагодић Куриџа је моја рак рана од како сам писала матурски рад на тему "Православље у Далмацији". Мој главни извор, Никодим Милаш, Куриџу и не помиње, али под руку ми је дошао роман Мирка Жежеља "Мост уздисаја". Плакала сам данима. Увукла се у мене та мисао о мученику, живом сахрањеном попу Буковчанцу у мемљивим тамницама под водом у оној "прекрасној" Венецији. То је остало у мени и коначно излази на светло дана које Куриџа није видео 40 година".

Ово за Спутњик прича Наташа Мандић Буатовић, професор српског језика и књижевности, запослена у Библиотеци града Београда.

Упоредо са радом на докторској тези "Библиотеке и архиви цркава и манастира епархије далматинске", основала је Удружење „Душа Буковице“, организује књижевне вечери, представља савремену и освјетљава раније насталу поезију и прозу свог народа из Далматинске Загоре.

Прошлог љета окупила га је на изложби поводом прославе 500 година Цркве Светог Петра и Павла у Биовичином Селу. Цркве испред које је поп Јагодић покренуо Буковачку буну.

Савез Срба из региона препознао је важност и снагу ове заборављене историјске личности, па је помогао одржавање свечаног скупа у општини Нови Београд посвећеног освјетљавању дјела попа Петра. Овај јунак је коначно освјетљен са свих страна; историјски, књижевно, умјетнички, али и кроз потомке који данас живе на сјеверу Војводине.

Срби ратници и сурови порезници

Иако је простор на коме Срби живе у Далмацији кроз различите периоде припадао Угарском краљевству, Османском, Француском царству, Хабзбуршкој монархији, дубоки траг у колективном сјећању народа је оставила власт Млетачке републике којој је главно обиљежје била вјерска нетолеранција, високи порези и суровост казни којима се гушила свака помисао на побуну.

- У Кандијском и Морејском рату крунила се османска и ширила млетачка власт у Далмацији. Млечани су обилато користили Србе као војнике који су ширили њен посед на источној обали Јадранског мора. Срби су добијали земљу, шуме, пашњаке, а од њих се очекивало да ратују. Док је рат трајао, свако је био господар онолико земље колико је уграбио. Око 1690. године, иако рат није био у потпуности готов, уведено је убирање десетине, пореза познатог као „децима“. Намет је брзо прерастао у десетину од свих производа – жита, маслина, вина, сена, житарица, која се сакупљала у новцу. Суровост сакупљача пореза, често паушално одређивање висине пореза, намет је претворило у тежак терет за буковачког сељака - објаснио је на скупу историчар др Милан Гулић.

Свештеник на челу народне буне

Ипак, сам повод за Куриџину буну био је проблем који су Срби изазвали између Млечана и Османлија. Млечани у два наврата османским властима плаћају велико обештећење зато што су њени поданици напасали стоку на турском земљишту, тај терет је сваљен на плећа Буковчана – дојучерашњих ратника.

У јануару 1704. године, ради надокнаде која је исплаћена Турцима, Србима је отета стока. Отишли су у Обровац, повратили стоку и ослободили два утамничена сународника. Убрзо након тога, код Петрове цркве у Биовичином Селу одржан је народни збор, који је означио почетак Буковачке буне, на чије чело је стао поп Петар Јагодић Куриџа. Затражено је да се Срби ослободе плаћања надокнаде османским властима, да им се врати стока, да се децима даје у натури, али не на лицу места, већ на тачно одређеним локацијама".

Вјечна тама за вођу побуне

Побуна је суспендовала млетачку власт на широком простору Буковице и Равних Котара, а генерални провидур, носилац млетачке власти у Далмацији, склонио се у Сплит. Колика је била устаничка снага видјело се када је око 7.000 Морлака стигло пред Задар и преко својих предводника представницима млетачких власти изнијело захтјеве. Уколико не буду испуњени, запријетили су, иселиће се одатле.

- Млетачким властима није пало ни на крај памети да испуне захтјеве, већ су побуну полако ломили, наговарајући једног по једног главара да од ње одустане. Куриџа се склонио у Лику, али се ипак вратио у Далмацију, где је ухапшен. Осуђен је на 40 година тешке тамнице и затворен у Венецији. Преживео је, из затвора изашао слеп, са оштећеним слухом и једва покретан. Практично је једини платио цех за буну која није постигла ништа - објаснио је Гулић и додао да је буна учинила да млетачке власти Србе као невјерне, а још и православне, гледа са још већим подозрењем.

На трагу записа Деснице

Куриџе нема у уџбеницима историје, није имао ни срећу да буде запамћен у гусларској епици као српски јунак и ускок Стојан Јанковић. Ипак, његов лик остао је сачуван у народном предању, али и у српској књижевности о чему је говорила професорка Ковиљка Зелић, која је и сама писала о попу Куриџи.

Она објашњава да је Петар Јагодић овјерен, потврђен и записан у публицистици и историографији захваљујући Бошку Десници и „Магазину Сјеверне Далмације“, који је уређивао његов синовац, чувени Владан Десница.

Прошло је више деценија када га је, подстакнут љубављу према завичају писац Мирко Жежељ, поријеклом из Буковице описао у роману „Мост уздисаја“. Сви остали литерарни текстови, па и они у књижевним часописима, настали су на трагу записа Бошка Деснице и Мирка Жежеља. О Куриџи након посљедњег страдања Срба у Далмацији у наше вријеме пишу пјесници Марко Ковачевић и Милена Мркела, освјетлио га је и роман Слободана Амановића "Куриџа".

О епском страдању овог свештеника пише и организатор скупа који је га је освјетлио, Наташа Мандић Булатовић.

Куриџа - свештеномученик

На Свечаној академији коју је организовала говорио је и мр Милорад С. Кураица који је љетос израдио и поставио спомен-плочу на родну кућу свештеника у далматинским Билишанима.

Кураица је покренуо и питање канонизације попа Куриџе који је, сматра, по свом дјелу и животу свештеномученик.

На скупу Куриџи у славу и част, јунак и мученик српске Далмације први пут је опјеван уз гусле. У Савезу Срба из региона сматрају то изузетно важним у времену присвајања и отимања српског културног наслеђа.

- Крајишки Срби немају своје институције и не могу на адекватан начин да одговоре том процесу. Због тога сам раније, а и сада молим нашу мајку Србију, да се оснује посебна државна институција – Музеј Срба из региона, који би имао више културних центара, а међу њима и онај посвећен Србима из Крајине. У њему би требало да раде стручни људи који би посвећено радили на очувању српске културне баштине која сведочи вишевековно трајање и постојање српског народа на тим просторима, па и о Куриџи, једном од истинских хероја, али и мученика српске Далмације - закључио је председник Савеза, народни посланик Миодраг Линта.