Млади људи су жељни знања и прилика како би усавршили себе, желе прилику да своје знање, искуство и вјештине покажу на исправан начин. Они су покретачи промјена и њихов ангажман у друштвеним заједницама од великог је значаја.

Иако у друштву и времену у којем живимо влада наратив да млади људи своју енергију и креативне идеје не усмјеравају ка стицању знања, образовање је било и биће основна степеница ка остварењу бројних циљева.

А најбољи примјер за то је Ивана Мирковић из Источног Сарајева, археолог, чији је занимање помало чудесно, признаћете!

Ова млада научница тренутно је на завршној години докторских студија при ИMT Школи за напредне студије у тосканском граду Луки (Lucca), а за портал "Катера" је говорила о образовању, истраживачком раду, о насљеђу БиХ и судбини археолошких предмета из БиХ који се налазе у европским музејима.

За почетак разговора реците нам нешто о својим основним, мастер и докторским студијима и Вашем академском путу? Зашто баш студиј археологије?

Хвала вам на интересовању за мој рад. Људска прошлост и потрага за одговором на питања ко смо, одакле долазимо и како је човјек развио умјетност, духовност и технологију, окупирала je моју машту од малена. Да бих пронашла барем неке од одговора, изабрала сам студиј археологије.

Студије првог циклуса отпочела сам на Универзитету у Сарајеву, током којих сам једну годину провела на Ерасмус размјени на Универзитету Ca' Foscari у Венецији.

Мастер студије наставила сам на Међународном мастеру из квартарa и праисторије, који се одвијао у четири земље (Италија, Француска, Шпанија, Португал), са базом на Универзитету у Ферари. Мој мастер студиј био је подржан стипендијом Владе Италије, а специјализовала сам се за праисторијско пећинско сликарство.

Након завршетка мастера и повратка у БиХ, пандемија коронавируса прекинула је могућности даљег професионалног развоја у земљи. Одлучујем да наставим образовање, а ИMT Школа за напредне студије у Луки, била је адекватан избор. Након поприлично компетитивног јавног конкурса, а затим интервјуа, имала сам част да будем међу десет изабраних кандидата генерације 2021/22, уз додјељену пуну стипендију.

Свеукупно, мој академски пут одвијао се кроз седам земаља и обухватио студије на више универзитета, као и сарадњу с неким од водећи  научни института и државних музејa:

·       IMT Школом за напредне студије у Луки (Италија)

·       Универзитетом у Амстердаму (Холандија)

·       Природњачким музеј у Бечу (Аустрија) – Naturhistorisches Museum Wien (NHM)

·       Државним архивом Босне и Херцеговине у Сарајеву (БиХ)

·       Complutense универзитетом у Мадриду (Шпанија)

·       Muséum national d'Histoire naturelle (MNHN) и Musée de l'Homme у Паризу (Француска)

·       Политехничким институтом у Томару, IPT (Португал) и Институтом Terra e Memória (Португал)

·       Универзитетом у Ферари (Италија)

·       Универзитетом Ca’ Foscari у Венецији (Италија)

·       Универзитетом у Сарајеву (БиХ)

Најновија сарадња остварена је ових дана са Земаљским музејом Босне и Херцеговине, гдје сам консултовала дио музејске грађе у оквиру тренутног  истраживања.

Тренутно сте на докторским студијима у Италији. Реците нам више о програму Ваших студија, као и шта је фокус Вашег пројекта?

Тренутно сам на завршној години докторских студија при ИMT Школи за напредне студије у тосканском граду Луки (Lucca), нa програму анализе и менаџмента културног насљеђа. Овај програм је изузетно занимљив јер комбинује теоријско знање и практичне вјештине, припремајући студенте за међународне каријере у области културе, науке и јавних политика.

Фокус мог пројекта је детаљна анализа цјелокупне колекције археолошких предмета из Босне и Херцеговине који се данас налазе у Природњачком музеју у Бечу. Овим пројектом, по први пут након 147 година од аустроугарске управе Босном, настојим одговорити на важна питања: који су то предмети и како су тамо завршили. Поред тога, проучавам и њихову савремену улогу и могућу примјену у оквиру културне политике.

Посебно сам захвална јер ИMT Школа кроз промоцију интердисциплиности  и повезивања хуманистичких, друштвених и техничких наука, дозвољава овакав вид истраживања. Школа је због тога већ препозната и високо рангира како у Италији, тако и у Европи. Међутим, задаци студента су итекако изазовни. Прва година обухвата обавезну испите и наставу из чак 23 предмета сљедећих области: археологија, историја умјетности и музеологија, културне политике и право насљеђа, управљање јавним институцијама културе, естетика и визуелне студије, менаџмент комплексних система и доношење одлука, примјењене методе и дигиталне технологије.

Након прве године студија, студентима се пружа могућност да стичу међународно искуство кроз Ерасмус плус програме и индивидуалне мобилности, у сврху рада на докторској дисертацији.

Иако сте стекли међународно искуство, данас се бавите истраживањем насљеђа БиХ. Шта Вас је подстакло да се и након фасцинантних локалитета у иностранству посветите археологији БиХ?

Одлично запажање. Моји први интереси били су усмјерени ка праисторијском сликарству и етноархеолошким истраживањима у Шпанији и Африци. Међутим, као и многе друге ствари, пандемија коронавируса прекинула је низ путовања и започетих сарадњи. Вријеме проведено кући у Источном Сарајеву искористила сам да се дубље посветим анализи археолошког потенцијала региона. Сагледавајући бројне археолошке локалитете, њихову вриједност, али и степен недовољне истражености, постало ми је јасно да свој даљи рад желим усмјерити ка рјешавању појединих археолошких питања од значаја за Босну и Херцеговину.

Моје истраживање обухвата анализу тзв. „поклона“, откупа и институционалних трансфера археолошких артефаката који су током аустроугарске управе у Босни и Херцеговини завршили у Природњачком музеју у Бечу и другим институцијама тадашњег царства. Посебно ми је занимљиво бавити се овом темом јер обједињује више дисциплина које ме интересују. Археолошки предмети у овим контекстима говоре не само о праисторији, већ и о односима моћи, империјалној културној политици и начинима на које је Босна и Херцеговина тада била представљана у научним и музејским круговима Европе.

Фото: Уступљена фотографија

Kако је културно наслијеђе Босне и Херцеговине завршило изван земље за вријеме Аустроугарске владавине?

Културно насљеђе Босне и Херцеговине нашло се изван земље због низа историјских околности, од којих је посебно значајан период аустроугарске управе (1878–1918). У том раздобљу, бројни археолошки, антрополошки и етнографски предмети прикупљани су систематски, најчешће од стране страних научника, службеника и истраживача који су дјеловали у оквиру царских институција.

Ови предмети су често изношени из (Аустроугарске) Босне и Херцеговине, као „поклони“ царским установама, слати у Беч ради научног проучавања или били дио званичних колекција намијењених представљању царства на великим европским изложбама.

Веома сте успјешна млада научница, чланица сте европске археолошке заједнице, а Ваша каријера је заиста импресивна. Ваша страживања не откривају само прошлост, већ и постављају важна питања о будућности културног наслијеђа БиХ.

Колико је БиХ богата археолошким предметима?

Хвала вам на лијепим ријечима. Још увијек сам на путу учења и стварања, и трудим се да свакој прилици приступим са ентузијазмом и одговорношћу.

Босна и Херцеговина је веома богата археолошким локалитетима и то није новост. Само на подручју Источног Сарајева, идентификовала сам више од 400 археолошких налазишта, у распону од праисторије до средњег вијека. Попис је био заснован на литератури из XIX и XX вијека . Поновном ревизијом савременим методама број би био много већи.

Можете ли нам открити неке детаље из Ваше каријере које би нас могле занимати?

Неки од најзанимљивијих терена које често спомињем јесте пећина Grotta dei Santi на обали Тиренског мора. Тамо смо, без икаквог контакта са спољним свијетом, провели петнаест дана трагајући за споном између Homo sapiensa и неандерталаца – избјештај о овом локалитету објавио је магазин National Geographic Italia.

Такође бих издвојила посјету најдубљој пећини са праисторијским сликарством – Grotte de Rouffignac у регији Дордоњ у Француској. Ова пећина досеже дубину од чак осам километара испод земље. У њу смо, у строго контролисаним условима и мраку, улазили уз стручну пратњу малим импровизованим возом. Људи у праисторији су бирали да управу ту, прецизно и реалистично, осликавају зидове пећине.

Археологија настоји понудити смјернице и приближити нас логичним објашњењима оваквих феномена, али праву истину често је немогуће у потпуности реконструисати. Ипак, то није разлог да не покушавамо – у том настојању лежи сврха археологије. То нас чини људима, мислећим бићима – Homo sapiens-има.

Колико је код грађана БиХ развијена свијест о важности његовања културног наслијеђа (његовом поријеклу, али и о истини ко смо и шта о нама говори богата историјска грађа)?

Свијест постоји, али није довољно системски подржана. Грађани често имају емоционалан однос према насљеђу, али је неопходно уложити више у едукацију и јавне програме који ће културну баштину учинити живом и доступном свим генерацијама. Археологија је, по мом мишљењу, много више од научне дисциплине –  може бити моћно средство дијалога, изградње повјерења и међусобног разумевања, посебно у друштвима која пролазе кроз процесе обнове, какво је наше.

Који си Ваши планови за будућност?

Жељела бих наставити да истражујем археолошко насљеђе из Босне и Херцеговине које се данас налази у музејима широм Европе, с циљем бољег разумијевања његовог поријекла и значаја за савремене културне везе.

Када је ријеч о запослењу у струци у Босни и Херцеговини, могућности су и даље ограничене. Ипак, уколико се створи прилика, вољела бих наставити у пољу промоције и заштите археолошког насљеђа у земљи.