Или ћуте или одлазе. Многи би овако окарактерисали младе у БиХ. Своје знање и образовање су „ушушкали“ у неформалне разговоре и сферу друштвених мрежа,  одмах поред жеље за бољим сутра у земљи у којој су рођени.

Али, да ли је то заиста тако? Да ли млади заиста ћуте или други немају слуха за њихов глас и жељу за промјенама?

Симболично, за ову тему, глас смо дали младим људима, који, поново, раде с младим људима. Један од њих је пројектни координатор образовања и политике у Фондацији СХЛ, Срђан Петковић (27), који је жељу за промјенама осјетио још у средњошколским данима, а затим је преточио у активизам којим се бави већ 11 година.

Информисаност

На самом почетку разговора упознао нас је са чињеницом да су млади, иако влада сасвим другачије мишљење, и те како заинтересовани за учешће у друштвеном и политичком животу, али да на том путу не наилазе на подршку друштва и државе.

– Пракса каже да је младима политичара као таквих сасвим довољно; они нису генерација која прати вијести, која користи телевизор или писане медије, они су урођеници  савремених технологија и  у највећем броју случајева своје информације добијају управо путем друштвених мрежа. То им омогућава да јако брзо долазе до информација. Колико год да мислимо да су неинформисани, неријетко нам покажу да су више информисани од оних који читају новине, а познавање технологије им омогућава да пуно боље схватају проблем лажних вијести  – прича Петковић, у жељи да пренесе поруку да млади нису пасивни, а још мање неинформисани и незаинтересовани за свијет око себе.

Томе, наводи, свједоче и омладинске организације, које, нажалост, такође не наилазе на довољно подршке на локалном, али и на државном нивоу.

– Омладинске организације су основна карика у ланцу креирања омладинских политика. Битно је напоменути да оба ентитета, али и локалне јединице самоуправе, имају законску обавезу да креирају нешто што се зове омладинска политика. То је документ који се креира на период од три до пет година и прописује одређене стратешке циљеве који се желе остварити у контексту младих људи на одређеној територији коју омладинска политика покрива. Али, нажалост, млади су неријетко препуштени сами себи, а буџети намијењени за њих одлазе различитим путевима. Бар кад је у питању омладински ангажман у контексту грађанског партиципирања у друштву – тврди он.

Образовање

Онога тренутка када заједница, наставља Петковић, препозна младе као важан фактор будућности, они ће више бити укључени у процес доношења одлука, што је и основа функционисања демократског друштва.

– Младе треба образовати у контексту политичке и медијске писмености. Мора се радити много на томе да науче зашто је, на примјер, важно да изађу на изборе у мјесној заједници. Ако не радимо на томе да образујемо наше младе да партиципирају у изборима, онда не можемо очекивати да нам буде боље. Задатак старијих,  који већ партиципирају, јесте да им пренесу своје знање и вјештине – сматра он.

Наглашава да људи, који су дио власти, требају младе схватити озбиљније, а да је на младима задатак да покажу да заправо и јесу озбиљни.

– Природа бирократије је таква да не жели да се мијења, али млади, кроз иницијативе требају показати да промишљају кроз своју будућност, да су они ти који желе да направе промјене – закључио је Петковић.

Нико их не пита…

Потпредсједница Омладинске новинске асоцијације, Нерма Џаферовић, сматра да млади нису довољно гласни у борби за њихова права, али да се не може сва одговорност њима приписати.

– Нажалост, младе нико и не пита шта је то што их брине и ствара им препреке ка остваривању жељених циљева, а и онда када имају прилику да говоре о својој борби и потешкоћама с којима се суочавају, питање је колико су храбри и смјели да о томе причају јавно због страха који је присутан – објашњава она.

Као примјер добре праксе наводи пројекат који се спроводи испред ОНАуБИХ под називом “На мојој кожи”.

– То је јединствен примјер прилике која је пружена младима да отворено причају о ситуацијама када су њихова права нарушена. Овим пројектом смо увидјели да, иако имамо све законе који регулишу наша људска права, у реалности то и није баш случај. Поред овога, велики одазив на пројекат нам је доказао да млади заиста желе причати о својим борбама и свакодневним препрекама, уколико они осјећају да је простор у којем се изражавају сигуран за њих – истакла је Џаферовићева.