Ево како је Момо Капор писао о Хиландару.
"Путовање на Хиландар се не планира – једноставно нешто вас позове и ви осетите да морате да одете тамо."
Момо Капор о посјети Хиландару писао је са особитим одушевљењем, сматрајући га идеалним мјестом за једног писца, који такву врсту аскезе и монаштва обавља увијек када пише књигу.
- Велика лекција коју сам добио у животу је лекција из Хиландара. Кад одеш на Хиландар и останеш неко време, вратиш се потпуно ослобођен сујете. Једноставно схватиш да ниси нико и ништа и да је то фантастично и да све те глупости којима си робовао, успех, новац, слава, да то све не вреди ништа. То је такво место где се за време ноћног бдења појављују сви мртви и сви живи и ти се ослобађаш терета овог света, приближаваш се највишем степену духовности и изгледа ти бесмислена реченица коју си дотад употребљавао: „Идемо на то и то место, тамо се добро једе“.
То је највећа глупост, коју сам изговарао често у животу. Што каже Кончаловски, на пољском ве-цеу код његове мајке гости су писали: „Овде се завршава кулинарска уметност госпође Кончаловски“. Не пада ти више на памет да се нервираш што ниси добио неку награду, изгледаш самом себи бедан када се сетиш да си се нервирао што ниси заступљен у некој антологији, што те нису негде позвали, а ја никуд ни не идем углавном.
Хиландар је место где је време стало. Оно тамо ништа не значи. У њему су у сваком тренутку сви живи и сви мртви. У разговору са калуђерима, мало-мало, па неко помене оца Саву који је рекао да сада треба радити ово или оно. Питао сам ко је отац Сава, кога тако често помињу. Погледали су ме у чуду: „Свети Сава!“, одговорише у глас, као да се то подразумева. Он је тамо непрекидно, као да је жив, само мало одсутан, као да је отишао на метох у Какову код Јерисоса, па ће да се врати. У таквом духовном стању, које прожима живот у Хиландару, човек може да остане само један дан, ноћ или читаву годину, или као неки од монаха и пуних четрдесет, тек, ходочасник ће постати бољи човек.
То је идеално седиште за једног писца, који такву врсту аскезе и монаштва обавља увек када пише књигу. Није случајно што је Хиландар најстарије седиште наше писмености и књижевности, што су тамо писали највећи духови које има овај народ. И уопште, када ћете доћи у Хиландар? То путовање се не планира; једноставно, нешто вас позове и ви осетите да морате да одете тамо и није добро да одете пре него што осетите да би требало.
Пут у Хиландар није туризам, већ лекција из људскости, могућност да осетите због чега се разликујете од животињског царства или царства бизниса и политике. Сви људи који јуре за новцем, којима је стицање основни циљ у животу, који стално играју рулет и мисле да су бесмртни, а онда прочитате да су у затвору, или да су умрли од инфаркта, да су заборављени за недељу дана и поред обећања загрцнутих на сахрани да их никада неће заборавити, сви они би морали да се замисле, можда посете Хиландар и проведу тамо неко време, да виде да није ствар само у јелу и пићу ни стицању, већ у мудрој реченици покојног оца Митрофана: „Наше је само оно што дамо другима“.
