Мостар је вијековима био град сусрета, али и град дубоких рана историје. У његовом средишту уздизала се светиња која је обликовала духовни идентитет православног народа у Херцеговини — Саборни храм Свете Тројице у Мостару.
Његова судбина постала је једно од најтежих поглавља савремене историје овог простора.
Историјски почеци и духовни темељ
Изградња Саборног храма започета је 1863. године, а завршена и освећена 1873. године.
Био је један од највећих православних храмова на Балкану, симбол обнове духовног и националног живота у Херцеговини након дугих вијекова османске власти.
Храм је постао средиште вјерског и друштвеног живота Срба у Мостару — мјесто крштења, вјенчања, сабрања и памћења.
Посјета патријарха Германа — 1960. година
Један од најзначајнијих историјских тренутака догодио се 1960. године, када је Саборни храм посјетио патријарх српски Герман Ђорић.
Том приликом у Мостару је изговорена порука која је постала завјет:
„Наше племе изгинути неће, наши двори пусти остат неће...”
Ријечи тадашњег епископа захумско-херцеговачког, касније митрополита Владислава, остале су као духовни печат једног времена и предсказање истрајности народа упркос свим историјским ломовима.
Епископски низ и духовно трајање
Историја ове епархије почиње много раније, још у 19. вијеку, када се након обнове Пећке патријаршије и оснаживања црквеног живота у Херцеговини успоставља континуитет архијерејске службе.
Међу значајним епископима тог периода посебно се истичу архијереји који су носили терет очувања народа у временима политичких промјена, а посебно се у историјском памћењу чува име Леонтије Радуловић, као духовника чије је нетрулежно тијело пронађено након упокојења — што је у народу оставило дубок траг и сматра се знаком светости и благодати.
У 20. вијеку, епархија пролази кроз тешка историјска искушења, али остаје жива кроз своје архипастире.
Атанасије, Григорије и Димитрије — континуитет страдања и обнове
У новијој историји посебно мјесто заузима епископ Атанасије Јевтић, који 1992. године, у вријеме почетка рата у Босни и Херцеговини, долази у Мостар и остаје уз свој народ, свједочећи страдање и разарање.
Након њега, епископ Григорије Дурић, који је на трону од 1999. до 2018. године, покреће обнову порушених светиња и враћа духовни живот у разорени простор Херцеговине.
Данас ту мисију наставља епископ Димитрије Рађеновић, који од 2018. године води епархију, настављајући рад на обнови Саборног храма и духовном сабирању народа.
1992. — почетак разарања светиње
Са почетком рата у Босни и Херцеговини, Саборни храм постаје мета.
15. јун 1992. године — храм је запаљен.
Пламен је уништио кров, унутрашњост, иконе и црквене књиге.
Након пожара, услиједило је систематско уништавање објекта.
Новембар 1992. године — Саборни храм Свете Тројице је миниран и готово потпуно разрушен до темеља.
Фото: Томас Дамјановић/ Уступљена фотографија
Период након рушења
Од 1992. до 2000-их година, на мјесту храма остају само темељи и рушевине.
То мјесто постаје симбол страдања, али и тихог очекивања обнове.
Обнова — повратак светиње
Обнова Саборног храма званично почиње почетком 21. вијека, интензивнији радови се одвијају у фазама након 2007. године, уз подршку Цркве, вјерника и донатора.
Данас се храм поново уздиже као знак да рушење није крај, већ искушење.
Истина која остаје
Рушење светиње није уништило народ.
Рушење храма не гаси огњиште.
Минирање цркве не брише памћење.
Разарање зидова не уништава идентитет.
Јер народ није у камену — него у памћењу.
Фото: Уступљена фотографија
Позив на обнову
Обнова Саборног храма је заједничко дјело свих који разумију да светиња није само грађевина, већ и завјет.
Како можете помоћи обнову Саборног храма
– PayPal:
📧 spcmostar1@gmail.com
🔗 www.shorturl.at/rNOSZ�
– БиХ уплате:
СПЦО Мостар
АСА банка д.д. Сарајево
Рачун: 1340011130023498
– Иностранство:
СПЦО Мостарска, Конак 7, 88000 Мостар
IBAN: BA391340011200740184
SWIFT: IKBZBA2X
Ријечи из Мостара, изговорене 1960. године, остају као завјет:
„Наше племе изгинути неће, наши двори пусти остат неће...”
И заиста — неће.
Јер док постоји народ који памти,
док постоји вјера која траје,
и док се светиње поново граде —
ништа није изгубљено.
Аутор: Велибор Д Миливојевић
Фото: Уступљена фотографија
