Одлазак становништва из Републике Српске и БиХ је појава која поприма драматичне размјере и у овом обиму је незабиљежена још од несрећних ратних година.

Према подацима ЕУРОСТАТ-а у 2018. години 53.520 становника БиХ је по први пут затражило боравишну дозволу у некој од земаља ЕУ, чиме се број оних који су у том правцу отишли легалним путем у задњих десет година (2009-2018) попео на 221.576.

Интересантно, али овај податак, или било који други о броју оних који одлазе, не може се наћи нити у једној публикацији и базама података било које институције у БиХ или Републици Српској. На срећу (или несрећу, како се већ узме), институције ЕУ воде детаљну евиденцију о томе ко долази и борави на њиховој територији. Тамо нашим грађанима друштво прави и 523.082 грађанина Албаније, 296.874 (бивша) становника Србије, 137.199 бивших резидената С. Македоније и 18.620 (бивших) житеља Црне Горе. Укупно из пет земаља Западног Балкана за десет година пут ЕУ је легалним путем отишао 1.197.351 становник или 7,5% укупне популације ових земаља. Наравно, овај број не укуључује оне који незаконито бораве у ЕУ, те оне који су отишли у друге земље. Неки су се у међувремену можда и вратили...

Са оваквим трендовима могло би се очекивати да је главна брига власти у БиХ (и другим земљама региона), на свим нивоима, како спријечити даљу емиграцију. Међутим, овакво размишљање вас декларише као наивца и неиформисаног човјека.

За власти, а подршку им дају и многе међународне мултилатералне организације, емиграција је неминовност и искрено супер вијест.

 Јер, попут оне народне „ем радим, ем лежим“ емиграција за властодршце одрађује лавовски посао по питању њиховог опстанка и трајнијег устоличења. При томе не мислим на ону профанисану тезу како одлазе само незадовољни – симпатизери опозиције, а остају само подржаваоци власти, већ на основне економске законитости како емиграција у кратком року доноси бројне бенефите земљи из које људи одлазе, док су штете дугорочне, дакле са становишта садашњих носиоца власти и небитне.

 Почнимо од дознака. Данас је свака десета КМ потрошена у БиХ заправо новац који овдје није зарађен тј. новац који је дошао из дознака. Затим, проблем незапослености. Према званичним подацима Министарства финансија Републике Српске, анкетна стопа незапослености у Републици Српској је већ пала на 11,7%. Поређења ради, до прије пар година говорили смо о 28%. Грубим пројекцијама можемо доћи до процјене да ако Републику Српску напусти још 40-ак хиљада незапослених људу, стопа незапослености ће нам пасти на око 6%! Како је Републику Српску прошле године напустило око 24.000 људи, сами процјените колико нас од ове „идиле“ дијели. У Хрватској је већ, истом методом, стопа незапослности пала на 8%. У Литванији 6%, у Пољској 4%.

На крају одлазак становништва смањује трговснки дефицит. Нема ко да потроши.

Ту је и једини проблем у кратком року. Смањење фискалане основице. Мања потрошња- мање пореза. Међутим и то се може рјешити опорезивањем дознака, па ако чујете за нешто такво немојте се изненадити.

На крају ту је и раст плата. Један прости график, којег студенти економских факултета уче још на другој години студија јасно указује на оно што сви знамо. Одлазак становништва повећава БДП земље у коју наши људи одлазе и смањују (потенцијални) БДП земље из које одлазе. Такође, врше притисак на смањење плате у првој земаљи (богатој) и на раст плата у земљи одласка. Дакле, ако сте власт довољно је правити се немушт и игнорисати проблем и све ће се коцке посложити у вашу корист. Лично, да сам власт, ту бих опцију преферирао. Затрпао бих законодавну власт сетом закона из области запошљавања без икаковог реалног утицаја на процесе. Онда бих за 3-4 године прогласио побједу над пошасти незапослености, што ниједна власт прије мене није успјела да уради (и прећутао да је број запсослених врло мало порастао док се број становника значајно смањио).

Ипак, предпоставимо да наше власти нису такви опортунисти и да понукане искреним патриотизмом и родољубљем одлуче да се државнички боре за дугорочну добробит друштва, односно останак становништва, те се запитајмо  шта оне заправо могу учинити?

Могле би да покушају да инкриминишу одлазак, баш као што су то чиниле комунистичке власти бројних источноевропских земаља својевремено. Међутим, незгодно је у 21 вијеку тући народ да остане овдје – некако не иде. Посебно ако неко то стави у контекст предузетништва - да власт задржава народ како би га неко могао јефтино експлоатисати. Кад се тако сагледа, онда се дође до закључка да је од власти поштеније што  пуштају људе да оду него да их присиљавају да остану.

Друга је опција да власти просто и и директно  административним мјерама повећају плате. То би могле да ураде, али је незгодно што би тиме повећале назапосоленост у приватном сектору и буџетски дефицит у јавном сектору.

Наравно ту је трећа  опција – да власти предузму реформе које би повећале продуктивност рада и омогућиле послодавцима да повећају плате на реалним основама. На тој опцији инсистирају послодавци. Пореска реформа (читај растерећење привреде), смањење јавног сектора, либерализација тржишта рада (читај лакше отпуштање), владавина права (читај ефикаснија наплата потраживања) итд. Ни то није без ризика.

Хипотетички, узмимо да се држава одлучи управо за ову трећу опцију. И даље би се пред властима налазило тешко питање – колико плате морају да порасту да би то зауставило одлазак становништва?

И по овом питању приступа је више. Један је онај кога генерално промовишу синдикати. Узмете потрошаку корпу, подјелите је са бројем просјечно запослених у свакој породици и добијете неки индикатор колике би плате требале да буду па да људи буду задовољни својим животним стандардом. Међутим и само питање „адекватне, задовољавајуће“ потрошачке корпе, односно животног стандарда је сложено политичко и друштвено питање. Потрошачка корпа може садржати „хљеб и воду“, а може укључивати и све оно што се сматра нормалном потрошњом средње класе у развијеним земљама запада.

Трећа опција, која доминира у јавном простору, могла би се назвати популистичком. То је фамозни приступ 500€. Тренутно у 3 државе нашег рагиона власти обећавају исто – да ће просјечне плате ускоро порасти на 500€. Зашто баш 500€ и на чему се заснива предпоставка да ће то бити довољно да мотивише грађане да остану овдје никоме није јасно. Вјероватно се просто ради о округлој цифри и што је још важније – достижној. Просјечне плате у већини ових земаља већ се крећу око 450€ и без било каквих реформи оне ће за пар година премашити фамозну границу од 500€ тако да оваквим обећањима власти „куцају на отворена врата“ и „капаришу побједу“.

Постоји и трећа опција – истраживање емпиријских искустава других земаља у транзицији. Овај приступ о коме се ријетко говори  базира се на идеји да видимо колико су плате у другим земљама морале порасти да би позитивно утицале на смањење емиграције.

У том случају поставља се питање на бази искустава којих земаља бисмо могли извући неке, нама корисне, закључке.

Листа земаља које су имале или имају проблеме изражене емиграције је дуга. Заправо, лакше је набројати земље које нису на овој листи него оне које јесу. Ако се мало задубите у литературу која се бави овим питањем наићи ћете и на радове у којима истраживачи из развијених земаља ламентирају над одласком најквалитетније радне снаге из ових земаља у још развијеније земље док је супституише мање квалитетна радана снага из земаља трећег свијета. Затим, ту је увијек атрактиван примјер Мексика и других земаља Латинске и Јужне Америке одакле радна снага одлази пут САД итд.

Ипак, за нас су релевантна само искуства земаља са којима имамо бар нешто заједничко. Та група је знатно мања и своди се на десетак земаља Источне Европе. Ипак, да бисмо могли учити на искуствима тих земаља оне морају да испуњавају два предуслова. Први је, наравно, да су имале проблеме високе емиграције. Други предуслов је да су плате у њима већ порасле довољно да су почеле утицати на емирацију. Први предуслов искључује Чешку, Словачку, Мађарску и Словенију будући да ове земље никада, за скоро 30 година транзиције, нису имале пробем емиграције. Други предуслов искључује земље попут Румуније, Бугарске, Хрватске, Србије, Македоније, Албаније, Молдавије и других код којих плате до данас нису порасле довољно да утичу на емиграцију. Кад се све сабере и одузме остаје нам свега неколико земаља од којих бисмо могли учити. То су Пољска, Литваније, Летоније и Естонија.

А шта нам искуства ових земаља говоре?

Изненађујуће, али прва ствар коју можемо уочити је да раст плата, бар у почетку, не води паду емиграције а како би се могло очекивати, већ управо супротно – њеном расту. Ову законитост смо назвали Чангова крива, по Ха-Џун Чангу – економисти са Кембриџа у чијој смо књизи, чији смо превод на српски језик недавно приредили, први пут наишли на ово запажање. Логика је да док су људи есктремно сиромашни они не могу себи да приуште чак ни да иду у другу земљу. И сам одлазак кошта. Међутим када им плате порасту довољно да могу отићи, али не и довољно да их мотивишу да остану – е тада постаје гадно – тада емиграција постаје масовна појава. Према нашим истраживањима, опсег плата у коме је емиграција најмасовнија се креће од 45 до 55% куповне моћи плата у земљи у коју становништво одлази.

Сада погодите колика је куповна моћ плате у Републици Српској у односу на куповну моћ плате у Њемачкој?

Тачан одговор је 46,5%!

Република Српска се тренутно налази тачно тамо гдје је најопасније – у оној зони плата због којег људи најчешће одлазе. Власт која би жељела да из задржи у границама морала би да уради нешто од следећег - или да их осиромаши – буквално доведе на ивицу глади како не би могли да оду  - или да проведе реформе које ће омогућити раст плата довољан да одлуче да остану. А те реформе, односно раст плата није повећање на 500€. Додуше, није ни пуно више од тога. Према нашим рачуницама, било би довољно у наредних пар година повећати просјечну плату на 1.150-1.200 КМ, па да се нађемо на 55% куповне моћи плате у Њемачкој. И послије тога домаће плате би морале наставити да расту знатно брже од плата у Њемачкој (у задњих 10 година Њемачке плате расту по стопи од 2,6% годишње) ако желимо да нам становништво остане, али тај раст више не би морао бити тако изражен као у кратком року.

Нажалост, чак ни то (раст плата) не би био довољан ако не би био праћен цјеновном и политичком стабилношћу, јачањем институција и владавине права на начин на који су се ти процеси одигравали у земљама из чијих искустава смо извукли закључке. Ако било шта од тога омане, цијела конструкција о довољном расту плата  пала би у воду.

Такође,  било би неопходно смањити учешће оних који зарађују испод просјечно. Тренутно 43% радника у Републици Српској прима плату мању од 600 КМ, док 65% прима плату мању од републичког просјека. Ти људи су резервоар оних који одлазе и тај резервоар се може испразнити или одласком или прелијевањем у групу просјечно плаћених радника.

Дакле пред овим друштвом два су могућа пута.

Први, провести темељне реформе које ће ојачати владавину права, стабилност институција, оснажити приватни сектор као „мотор“ запошљавања, што ће све заједно у коначници продуковати значајан и одржив раст плата и останак становништва на овим просторима.

Други, чекати да људи оду. Занимљиво, али и то ће довести до раст плата. Али ће нас бити знатно мање.

Само та „ситница“ разликује ова два пута.