Мрак. Врисак.
Гдје си мама?
Сјети се.
Одводе нас. Ходамо у колони. Тебе поред мене више нема.
Не сјећам се којим редом су догађаји ишли.
Не сјећам се када сам те изгубила.
Али вјечно ће ми у сјећању остати једна соба. Мрачна. Без ваздуха. Пуна дјеце.
Једни кажу радни логор.
Други кажу логор смрти.
Ја то тада нисам баш разумјела. Можда нисам хтјела, можда сам и наслућивала шта значи. Не сјећам се. Али ми се често по глави вртило питање „Шта је он то тако битно производио?“
Одговор нисам нашла. А и кога бих имала питати?
Полумртву дјецу која блиједо и нијемо тетурају просторијом као живи костури?
Жене које су нас погледима сасјецале, мучиле нас дјецу, драле се на нас а понекад и бациле неку корицу хљеба?
Не.
Нисам могла ни да питам Саву које је, носећи лешеве, нијемо текла ни сама не знајући куда.
Сви дани су се одвијали исто. Сједење у мрачној просторији, понеки пут и излазак у шетњу. До ограде. И назад.
У логору Јасеновац, сазнах да му је тако име, стекла сам и пар пријатеља. За живота, како си ми ти знала рећи.
Сјећаш ли се?
И они су од својих родитеља растављени. На силу.
Али, мама, ријетко ко од њих заправо зна да прича. Неки су сувише мали да би знали, неке је мука натјерала, а неки нису имали снаге.
То ми само више одмаже.
Мама, причам ти све ово што никоме не бих. Фали ми прави пријатељ, па онда тако често у себи размишљам.
Јесмо ли ми криви?
Начујем понекад неке ријечи.
Логор. Рат. Жртве. Сава. Жене. Дјеца. Јаме. Јасеновац. Смрт.
Да си ту, вјероватно би ми рекла шта је то.
Да ли су то оне сурове игре за велике ,да би показали колико су мали, о којима си ми говорила?
Сјећаш ли се?
Број дјеце из собе се постепено смањивао, али задњих дана је нагло почео да расте.
Ни ја не знам колико ћу још издржати.
Ова соба ме гуши. Поглед жена које нас муче постаје све гори. Нијемо гледање мојих другара ме плаши.
Све бих дала за још једну невину игру у дворишту. За још један сан под будним оком мајке.
Ниси ми говорила да ће све овако да буде.
Мама, гдје си?
Шта је значио онај крвави нож окренут ка теби? Онај твој врисак?
Сви овде говоре о некој смрти.
Је ли то ово?
Мрак.
Наша кућа. Сунчан дан. Ти.
То је само путовање, сви ћемо отићи тамо.
Питаш ли се како знам?
Вјерујем, мајко. Вјерујем.. Тако знам.
Сјети се.
Аутор: Ивана Илић
