Треба да прође десет дана да глина на куцкање зазвони. То је знак да их треба ушушкати у дрва и потпалити ватру. То траје, а кад се природно охладе, тек тада се види је ли све добро направљено, кажу Мирна, двије Данијеле и Милена, жене које су препознале вриједност црепуљарства, заната којим се људи у овом крају баве од давнина.

Мало коме је пало на памет да путујући за Ниш скрене са ауто-пута и сврати у Ражањ. Штета, јер ту је, скривен само који километар даље. На први поглед схватате да ту нема индустријских хала, високих димњака нити великих зграда. Само мир, зеленило и одмор за душу. Мало, мирно, упадљиво чисто и уредно мјесто нема неких атракција, али већ на улазу пише да су зелена општина. Можда им је баш то највеће благо. Карта за будућност.

На та будућа времена мислила је и група жена када су прије двије године, у склопу општинског пројекта за оснаживање жена основале социјалну задругу „Ражањке“.

– На нама који се бавимо туризмом и на локалној самоуправи било је да препознамо вриједност црепуљарства, заната којим се овдје људи баве од давнина. Послије три године истраживања и много рада Општина је успјела да технику израде црепуља заштити и уврсти на листу нематеријалног културног насљеђа као „Ражањско црепуљарство“. Сада и ми имамо свој бренд, али морамо да га развијамо и његујемо – не без поноса прича Милена Јанковић, директорка ТО Ражањ, док у њеној канцеларији чекамо задругарке.

Вриједне и жељне посла

Много се кућа у овом крају некада бавило црепуљарским занатом, а сада је књига спала на два слова. На времешне мајсторе Војкана Радојевића и Тому Карастојковића, обојица из оближњег села Рујиште. Захваљујући њима, овај традиционално мушки занат је преживио, али су морали да га предају у женске руке. Када је основана Задруга, пет жена из Ражња и околних села Рујиште, Мађере, Послон, Стари Брачин…, кроз радионице је научило вјештину израде земљаних посуда. Црепуље у којима се одувијек пекао хљеб, али и кувале свакојаке ђаконије, данас успјешно праве Мирна Марковић, директорка Задруге, Данијела Петровић, Данијела Гагић, Славица Радојевић и Ана Николић.

Фото: Zoran Ilic/RINGIER

Све су у најбољим, четрдесетим годинама, вриједне, жељне посла и знале су да препознају могућност да за себе и своје породице обезбиједе бољи живот. Овом приликом упознали смо прве три даме.

– Кад смо већ предузимљиве, зашто не бисмо постале и предузетнице. Осим што имамо љубави за тај занат, свака од нас има и неку умјетничку црту, али заједно смо схватиле да ово што смо научиле може да буде и исплативо. На томе ћемо радити, а већ сада смо се прилагодиле, па мимо стандардних посуда пречника 40 центиметара израђујемо и мање. Послије неких манифестација, на којима смо показале колико су укусни хљеб и јела из наших црепуља, јављају се угоститељи који су препознали да има нечег у тој земљи што је зачин непоновљивим укусима – прича Мирна, која све ово ради поред кућних обавеза и посла његоватељице старих особа у околним селима.

Данијела Гагић каже да је она још шегрт у занату.

– Ја сам мајсторица за кување и печење у црепуљама, а то можете да пробате у јулу, када уз дане нашег чувеног фрулаша Саве Јеремића организујемо манифестацију „Чаролије из црепуље“. Те хљебове, гулаше и јела нигдје не можете да пробате осим код нас – смије се Данијела и позива да баш тада опет дођемо у Ражањ.

Има ту и-ха-хај да се учи и ради

Успут показују Црепуљарско брдо са ког се још од доба Римљана вади земља за црепуље. Не чуди што су сложне да је Данијела Петровић прва мајсторица, јер је једина од њих уз оца Тому одмалена куповала занат.

– Кад видите готову црепуљу и онај метални поклопац, сач, дјелује вам да није тешко, а има ту и-ха-хај да се учи и ради. Све почиње копањем три врсте земље, па мијешањем у правом односу, а онда тек слиједи припрема за мијешење. Не рукама већ босим ногама. Кроз чизму се не осете камење и дрвца у тој глини, па нема филозофије. Изуј се и гази земљу док не постане како треба – смије се Данијела, у чијој родитељској кући нам демонстрирају пут од блата до црепуље.

Веселе и посвећене послу од кога већ помало и зарађују, показују како се земља обликује, суши, струже, калаише, пепелоше, како се везује жица у жљеб направљен зарезојлом…

– Кад их сложимо да се суше, чекамо десетак дана док на куцање не чујемо онај прави звук који каже да могу на печење. Тада их ушушкамо у дрва са свих страна, покријемо старим, поломљеним комадима да ватрица тиња и ту им почиње живот. Кад се природно охладе, тек тада се види је ли све добро направљено – објашњава, пише Жена Блиц.

Пет километара да провјери да ли су црепуље у реду

Данијела, којој ама баш ништа није тешко, зна да, послије посла у локалној продавници, „скокне“ преко шуме од Ражња до Рујишта тричавих пет километара, само да провјери да ли су црепуље добро ушушкане и подложене.

– Имамо велике планове, али не причамо него радимо, па смо сви срећни да се чује за наше црепуљарство и црепуљарке – захваљује се Милена.