Ни данас се не зна шта је био прави циљ ваздушне инвазије и разарања српских и црногорских градова започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, ни какви су били њени прави ефекти.

Немилосрдно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи уласка Црвене армије у Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. Ова велика ваздушна операција која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и тек рођене бебе, није разјашњена ни за вријеме друге Југославије ни послије њеног распада. Званични режими Србије и Црне Горе, преокупирани свакојаким недаћама које су услиједиле послије пада Берлинског зида и стварањем новог свјетског поретка, нису богзна шта урадиле како би се утврдила права истина о трагичној ваздушној инвазији која је однијела више живота од НАТО инвазије 1999. године.

Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ко је ту операцију захтијевао, а ко одобравао. Све је то нормално чињено под фирмом истјеривања Нијемаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили "на посебан начин". Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих-бомбама, зашто су на нашим градовима и селима увјежбавали оно што ће касније примјењивати на тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Њемачкој.

Савезнички архиви су, наравно, недоступни, а ту и тамо процури понеко званично објашњење да су њихови бомбардери, да би безбиједно атерирали на италијанске аеродроме, по повратку из Румуније, где су гађали нафтна постројења, морали да се "ослободе" вишка експлозивног товара, па су, ето, били присиљени да их "испусте" на "њемачке циљеве" у нашим градовима.

Ваздушна канонада је системски продужавана из месеца у месец, иако се од самог почетка знало да Нијемци у Србији и Црној Гори "немају готово никакве губитке", а да је њен једини ефекат "хиљаде наших мртвих људи". Енглези и Американци, поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, истраумирали су и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори. Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.

На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине, Новог Пазара, Подгорице, Никшића...

Трагични биланс вишемјесечног англо-америчког разарања водећих градова Србије и Црне Горе никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обиљежи стратишта десетина хиљада невиних жртава.

Београд је завијен у црно

Трагична је историја Београда. У фантазмагоричној кугли његове повијести као да нема границе између прошлости, садашњости и будућности, између смрти и живота...

Ко га још није бомбардовао! У деветнаестом вијеку Турци, у двадесетом Аустријанци, Мађари, Нијемци, а на самом крају Другог свјетског рата, Енглези и Американци. Горка иронија судбине изгледа не прати само људе него и градове. У смирај прошлог вијека поново су се обрушили енглески и амерички авиони и крстареће ракете, потпомогнути савезницима из НАТО међу којима су овог пута били и Нијемци.

Те далеке 1944. бомбе на српску престоницу су бацале "летеће тврђаве" Б-17 и четворомоторни бомбардери Б-24, које су цинично назвали "либератори" - "ослободиоци". Педесет и пет година касније били су још циничнији - своју рушилачку и убилачку мисију назвали су "Милосрдни анђео".

Лицемјерје ових "хуманих мисија" само потврђује да су давно прошла времена када се могло говорити о политичком престижу великих сила и о моралном угледу великих народа. Показује да су пуки интерес и заблуде важније од људских живота, догме прече од елементарног људског морала, јер су спремни да хиљаде невиних жртава прогласе кривцима, а њихове џелате невиним. Вијек који је остао за нама био је обиљежен вандализмима, рушењем градова, сијањем ужаса и смрти, истребљивање мирног становништва... и ништа од тога није заобишло Србију и њен главни град.

Зато, вјероватно, нико до данас није успио да објасни зашто је Београд, на Васкрс, уз Божић највећи хришћански празник, 16. априла 1944. године, у раним јутарњим часовима завијен у црно и разорен исто, ако не и више, као и 6. априла 1941. године.

Све београдске цркве биле су препуне, на улицама је било живље него било ког дана за вријеме окупације. Цијеле породице пошле су у кућне посјете својим рођацима и пријатељима. Београђани су тог дана жељели, макар на тренутак, да забораве страхоте рата, да себи приуште илузију радости и нормалног живота, да у ведром расположењу прославе Васкрс и скорашњи крај рата.

Истина, у Београд је тек стигла вијест да је управо бомбардован Ниш. Иако потиштени и забринути том вјешћу, Београђани нису хтјели да вјерују да се то исто може десити и њиховом граду. У ту суморну могућност нису вјеровали чак ни кад је дат први знак за узбуну. Многи су се склонили, али чим је престао знак за узбуну улице су опет оживјеле. Чак и кад су се појавили први англо-амерички авиони Београђани су их радознало гледали, не слутећи шта ће се ускоро десити.

Само за неколико секунди кристално ведро небо над Београдом премрежено је ескадрилама авиона.

Почео је прави пакао, врило је као у котлу.

Истовремено су фијукале стотине бомби, завијале градске сирене, урлали мотори бомбардера.

Бајлонијева пијаца и све околне улице, у којима током рата никад није био ниједан војни објекат, биле су разорене и уништене. Прашина је прекрила пијацу на Каленића гувну, болнице, у којима су били смјештени и наши тек пристигли заробљеници из Њемачке, претворене су у рушевине. Разорено је и прво београдско породилиште, подигнуто послије Првог свјетског рата добровољним прилозима Београђана. У њему су Енглези и Американци прекратили животе двадесет и двјема породиљама и исто толико новорођенчади млађих од осам дана. Погинуле су и двије породице које су им биле у посјети. У кући Шићевића у центру града смрт је нашло седморо Београђана. Главни њемачки пунктови у окупираном Београду нису ни окрзнути.

На други дан Ускрса, услиједило је друго још безобзирније разарање Београда. "Савезничке" бомбе погодиле су Централни хигијенски завод, Болницу за заразне болести, Дом слијепих, Берзу рада, Ортопедски завод, Државни дом за мушку дјецу, Државни дом за женску дјецу, два дома за дјецу српских избјеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, Дјечију болницу, Дјечији диспанзер...

Страдало је неколико млинова, галерија, библиотека, издавачких предузећа, музичких школа, биоскопи на Теразијама, Центар за хумор, Српско народно позориште...

Срушене су Теразије, оштећени сви мостови на Сави и Дунаву, прах и пепео прекрио је десетине београдских улица. Од Нишке, Стишке, Алексе Ненадовића, Крунске, Француске, Римске, Милетине, Макензијеве и Кнеза Милоша до Млетачке, Краљице Наталије, Звечанске, Хаџи Ђерине, Немањине...

Разорне "савезничке" бомбе погодиле су главну Жељезничку станицу, жељезничке станице у Топчидеру и Раковици, Окружну канцеларију за осигурање радника, палату "Албанија", Пошту број 2, Фабрику штофова Владе Митића на Карабурми, Фабрику хартије "Вапа", Технички факултет, Вајфертову пивару, Студентски дом.

Београд је био обогаљен, њемачки објекти остали су тамо гдје су и били. Живот је изгубило око 2.000 људи, жена и дјеце, теже и лакше је рањено око 5.000 Београђана.

Да послије првог бомбардовања, за вријеме кошмарне, непроспаване ноћи, Београђани нису масовно напуштали своје домове и склањали се у околна села, пола Београда би било претворено у гробље и згариште.

"Савезници" су се окомили чак и на препун њемачки логор на Сајмишту. На лицу мјеста погинуло је 60, а рањено око 150 несрећних логораша, Срба и Јевреја.

Њемачки губици у Београду били су сто пута мањи од жртава невиног цивилног становништва.

Само у једном дану испред централног гробља стајало је 450 ковчега Београђана којима је неко из породице остао жив па је могао да се постара за њихову сахрану. Међу њима је био и прота Бранислав Маринковић, угледни српски свештеник, који је поред матерњег говорио француски, руски, њемачки, грчки и италијански језик. Њега су велики западни "савезници" усмртили у Цркви Светог Александра Невског на Дорћолу, и то баш у часу када је отворио свечану Васкршњу литургију.

Пренеражени су били Београђани када су на једној великој бомби, која случајно није експлодирала, открили поруку коју им шаљу Енглези и Американци и они који су одобрили њихово сулудо масакрирање Београда. На бомби је крупним ћириличким словима била порука: "Срећан Васкрс".

Бомбе са оваквим порукама на српску престоницу су бацале "летеће тврђаве" Б-17 и четворомоторни бомбардери Б-24, који су се, иронијом судбине, звали "либератори" - "ослободиоци". Они су Београд разарали тзв. тепих-бомбама којима ће годину дана касније сравњивати са земљом највеће градове у Њемачкој.

У то време Београд је готово све своје болнице и друге здравствене установе, са болесницима и свим медицинским особљем, иселио из града. Градско породилиште смјештено је у подавалско село Заклопачу.

Београд је замро. Саобраћај у граду је обустављен, школе и факултети су престали са радом. Хиљаде унезвјерених Београђана потражило је уточиште у Рипњу, Великом Мокром Лугу, Раковици, Пиносави, на Авали.

Дирекција за исхрану становништва почела је да преосталом становништву дијели намирнице преко 114 пекара и 340 продавница. За непуних месец дана Београђанима је на овај начин подијељено 126 вагона брашна, 17,5 вагона шећера, 16 вагона соли, 12 вагона сапуна, четири вагона уља.

Рањеним градом крстариле су десетине екипа за рашчишћавање рушевина и извлачење мртвих и рањених Београђана. У овим екипама је било и старо и младо - прваци драме, опере и балета Српског народног позоришта, ученици и студенти, радници и чиновници, најистакнутији спортисти.

Јавили су се и многи добротвори. Индустријалац Стеван Стефановић приложио је милион динара, генерал Милан Недић два милиона, панчевачки млинари послали су 25.000 килограма пшенице и кукуруза и 150 килограма масти. Танасије Живојиновић, председник општине у Реснику, приложио је 50.000 динара, Милутин Хаџи-Вуковић 25.000 динара, а др Димитрије Миодраговић је дјеци српских избјеглица намијенио 10.000 динара.

Црвени крст Пожаревца упутио је 500.000 динара, Тихомир Димитријевић из Пожаревачког Александровца дао је 5.000 килограма кукуруза, 2.000 килограма пшенице и 50 килограма масти...

Београд је, страхујући од нових честитки "савезника", ноћу био потпуно замрачен.

Неколико дана послије васкршњег бомбардовања југословенске престонице, Недићева влада је излијепила плакате по граду: "Памет у главу! Ни лијево, ни десно, него својим правим српским путем, само за своје интересе и за интересе свога народа и своје Србије!" Није вриједило, они који су својим летећим крстарицама преплављивали оловно небо над Београдом, гледали су и лијево и десно, па онда и десно и лијево, па су од прољећа до јесени те 1944. године главни српски град разарали још десет пута.

Циничне честитке

Са циничним васкршњим честиткама "савезници" су убили Миливоја Чолак-Антића, коњичког пуковника у пензији, носиоца Карађорђеве звијезде с мачевима, учесника свих ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године. У рушевинама је остао и пензионисани генерал Петар Пешић, бивши министар одбране и начелник Генералштаба Краљевине Југославије, иначе познати пријатељ Енглеза. Неколико сати касније овај стари српски официр, носилац многих највиших домаћих и страних одликовања и признања, испустио је душу.

Казне за шпекуланте

Од разних шпекуланата и црноберзијанаца свакодневно су одузимане стотине килограма различитих производа које је власт у највећем броју случајева делила болницама, обдаништима и дечјим домовима. Уведене су ригорозне казне за крађе и шпекулације. Миливоје Живановић кажњен је са 30 дана затвора и 100.000 динара зато што је избјеглицама продао пет килограма брашна по цени од 180 динара по килограму, што је било дупло више од уобичајене цене. Исту казну добио је и Душан Вуксановић, шофер из Крагујевца, јер је избјеглицама налаћивао вожњу десет динара по километру, а сиромашне који нису имали новац одбио је да вози. Јован Љубинковић кажњен је са 20 дана затвора што је коњско месо продавао по 600 динара по килограму, а Светозар Љубинковић је добио 30 дана затвора што је исто месо нудио по 600 динара по килограму, тврдећи да је то говеђе месо.

Злослутни позиви

Дан уочи Васкрса Београд као да је, више него икад, слутио опасност која долази. Градом су кружили злослутни позиви: "Постарај се да у подруму увек имаш више судова напуњених водом. Понеси вунене покриваче у склониште! Припреми намирнице и воду за пиће, и то за више часова, у склониште! Уклони са тавана све запаљиве предмете! Да би се успјешно могао борити против пожара, треба да имаш довољно пијеска и воде на степеништу и у стану. Чим чујеш знак за узбуну, отвори улазна врата од куће! Закључана врата спречавају да ти сусјед помогне! Чувај дисциплину! Чим чујеш знак за узбуну, напусти одмах улицу и потражи заклон у најближем склоништу или рову. Буди спреман да помогнеш ономе који тражи заштиту! Немој узети ништа што је својина твојих суседа!"

Писмо британском краљу

Послије васкршњег разарања Београда Божидар Недић, члан Међународне организације бивших ратника, обратио се Џорџу ВИ, краљу Велике Британије: "Ваше Величанство, ... Над мојим народом извршен је страховит злочин, који историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ваши авиони, са ознаком енглеске тробојнице, изручили су смртоносни товар над Београдом. То су чинили на сам дан православног Васкрса... Умјесто радости нејакој дјеци и женама за свој празник, разнијели су утробе и обезглавили тјелеса у масама. Побијено је око 2.000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је због савезништва са Вама упропастио земљу, изгубио државу и за три године по савјетима Ваше одговорне владе саботирао окупатора, борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова. Сад је дочекао да га његови савезници награде тако што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова."