На данашњи дан је "Сале национале" одвео Партизан на трон европске кошарке.
Шта још може да се каже о тројци Александра Ђорђевића која је Партизану донијела титулу шампиона Европе 1992. године у Истанбулу? О њој су се деценијама испредале разне приче, догодовштине, анегдоте…
Мало је непознаница о том чувеном шуту, као и о оном који ће се догодити само три године касније, чиме је популарни "Сале nационале" потврдио да претходни није био пука случајност, већ израз спортске величине.
Ипак, подсјетићемо на оно што је, на данашњи дан прије 30 година, извео српски легендарни кошгетер против Хувентуда. Углавном, ради се о постури овог играча при избачају лопте, као и ономе шта су његови противници учинили да исти предупреде.
Прво, акција је дјеловала као да је већ много пута изведена, можда чак и припремљена. Одлучност са којом се Александар Ђорђевић залетео ка кошу Шпанаца из Бадалоне је један од показатеља његовог карактера. Само секунд након примљених поена и потенцијалног пораза, он је тачно знао куда ће да крене и шта ће да изведе.
Његов праволинијски трк је нешто о чему се не прича превише, али довољно говори о карактеру некадашње звијезде Партизана. Касније, наскок из једног контакта, стабилна форма и помало “жабљи скок”, који, на први поглед, изгледа неприродно. Заправо, ако се мало боље погледа на Салетову постуру, прецизније, на горњи дио тела, може се видјети да је он себи готово ни из чега искреирао савршен положај за шут.
Оно што је јако важно поменути је и реакција његовог чувара, Рафаела Ђофрезе, који је из њему знаних разлога одустао од подизања руке и покушаја да Ђорђевићу бар мало засмета, већ је изгледало као да је хтио да га уплаши савивши се, подмећући му леђа. Испоставило се да је ова одлука Шпанца била погубна за Хувентуд, с обзиром на то да је Партизанов стријелац захваљујући истој имао отворени поглед ка кошу, што је за њега био зицер.
Руку на срце, Ђорђевић се тако брзо и изненада “укопао” да Ђофреза можда није ни имао времена да учини нешто више осим да покуша да уплаши неустрашивог. А, сви знају “да се на муци познају јунаци”, што Сале национале дефинитивно јесте.
