Na današnji dan je "Sale nacionale" odveo Partizan na tron evropske košarke.

Šta još može da se kaže o trojci Aleksandra Đorđevića koja je Partizanu donijela titulu šampiona Evrope 1992. godine u Istanbulu? O njoj su se decenijama ispredale razne priče, dogodovštine, anegdote…

Malo je nepoznanica o tom čuvenom šutu, kao i o onom koji će se dogoditi samo tri godine kasnije, čime je popularni "Sale nacionale" potvrdio da prethodni nije bio puka slučajnost, već izraz sportske veličine.

Ipak, podsjetićemo na ono što je, na današnji dan prije 30 godina, izveo srpski legendarni košgeter protiv Huventuda. Uglavnom, radi se o posturi ovog igrača pri izbačaju lopte, kao i onome šta su njegovi protivnici učinili da isti preduprede.

Prvo, akcija je djelovala kao da je već mnogo puta izvedena, možda čak i pripremljena. Odlučnost sa kojom se Aleksandar Đorđević zaleteo ka košu Španaca iz Badalone je jedan od pokazatelja njegovog karaktera. Samo sekund nakon primljenih poena i potencijalnog poraza, on je tačno znao kuda će da krene i šta će da izvede.

Njegov pravolinijski trk je nešto o čemu se ne priča previše, ali dovoljno govori o karakteru nekadašnje zvijezde Partizana. Kasnije, naskok iz jednog kontakta, stabilna forma i pomalo “žablji skok”, koji, na prvi pogled, izgleda neprirodno. Zapravo, ako se malo bolje pogleda na Saletovu posturu, preciznije, na gornji dio tela, može se vidjeti da je on sebi gotovo ni iz čega iskreirao savršen položaj za šut.

Ono što je jako važno pomenuti je i reakcija njegovog čuvara, Rafaela Đofreze, koji je iz njemu znanih razloga odustao od podizanja ruke i pokušaja da Đorđeviću bar malo zasmeta, već je izgledalo kao da je htio da ga uplaši savivši se, podmećući mu leđa. Ispostavilo se da je ova odluka Španca bila pogubna za Huventud, s obzirom na to da je Partizanov strijelac zahvaljujući istoj imao otvoreni pogled ka košu, što je za njega bio zicer.

Ruku na srce, Đorđević se tako brzo i iznenada “ukopao” da Đofreza možda nije ni imao vremena da učini nešto više osim da pokuša da uplaši neustrašivog. A, svi znaju “da se na muci poznaju junaci”, što Sale nacionale definitivno jeste.