Када би ми се, а то се нажалост не дешава често, неко јавио с питањем или приједлогом да му приближим Кантову филозофију или укратко објасним или препоручим неко разумљиво дјело које је он написао ја бих му из топа препоручио да чита Шопенхауера- Зашто?

Кант је имао много сљедбеника, читаве генерације интелектуалаца и за његовог живота, и недуго након његове смрти и средином 20 вијека након апсолутистичке паузе коју су обиљежили мислиоци попут Хегела и Маркса јавио се правац неокантовства који је старом мајстору скројио ново рухо достојно савремености доба након другог свијетског рата.

То што хоћу да кажем је да је познавање дјела, лика и утицаја једног тако ријетког интелектуалца привилегија, да би човјек који није упућен у историју филозофије разумио Канта мора са скромношћу да прихвати своје ограничености, осуђен је на површно или погрешно разумјевање основних принципа трансценденталног идеализма.

Шопенхауер нам помаже на суптилан и индиректан начин да обухватимо појмове које је Кант дефинисао и најчешће користио, његово кориштење језика је простије, скоро као поезија и ријетко кога би могло да остави равнодушним, стимулисањем страсти и воље својих читаоца или слушаоца, Шопенхауер је непрекидно инспирисао њему савремене научнике на напредак и самопобољшање демонстрирајући им силу своје критичке анализе и песимизма.

Заслуга коју можемо приписати Шопенхауеру је да је први направио озбиљну синтезу традиционалне рационалности запада и традиционалне духовности источних народа, поставивши темеље за проширење креативности и отварајући нове теме и правце размишљања.

Својевремено је Карл Јунг изјавио да је друштво већ дуже времена дужно да гради споменике Шопенхауеру, његов утицај данас је много видљивији него за вријеме његовог живота, који је провео, углавном, у јако лошем душевном расположењу.

Живот је клатно које осцилира између боли и досаде.

Бјежећи од болних ситуација обезбјеђујемо себи комфор који постаје досада, досадивши се комфором преузимамо ризике који нас прије или касније врате у болну ситуацију, Шопенхауер нам је оставио неколико упутстава за излаз из овог зачараног круга, међутим пошто кроз свој живот није успио да за себе обезбједи иједно од тих ријешења, за сада нећу ни помињати његове приједлоге јер ако сам није за себе успио да обезбједи неко стање нирване или душевног мира или који год је термин користио онда, по мом мишљењу, нема ни право да друге људе осуђује или савјетује.

Неко вријеме након објављивања свог најзначајнијег дјела „Свијет као воља и представа“ Шопенхауер је, радећи на универзитету у Берлину, заказивао своја предавања у исто вријеме са Хегелом како би студенти могли да слушају тог „неспретног шарлатана“ или њега- студенти су већином слушали Хегела из више разлога, а на његовим часовима није било довољно студената, што га је још даље исфрустрало али је његов правац размишљања оживљен неколико деценија послије у његовим сљедбеницима- Фридриху Ничеу и Сорену Кјеркегору.

Човјек може да ради шта жели, али не може да жели шта жели.

Оно као жеља, као воља за животом, она чудна прикривена снага иза сваког нашег мотива је, по Шопенхауеру ван наше контроле, уколико дјелујемо у складу са сопственим жељама или против њих ми смо ипак себични јер та чиста воља из наше подсвијести нема друге могућности него да се непрекидно остварује кроз наше поступке ма какви они били.

Када би икога испитивали почев с питањем „Зашто желиш то што желиш“ и понављали то питање без обзира на одговор који чујете прије или касније дошли би до тријумфалног одустајања и коначног признања „Не знам, ето, само желим.“ Јер у томе и јесте модернија, психологизована формулација Сократовог „Знам да ништа не знам“, нама не требају све жеље да се остваре јер би то довело до прекомјерне досаде, прави изазов живота лежи у томе да останемо довољно празни и испуњени по питању наших жеља како би из дана у дан могли да напредујемо на корист себе а и других људи око нас.

Велике трагедије, личне или опште, историје или данашњости, требамо да прихватимо таквим какве јесу али то није довољно- требамо да научимо из њих и да их надвладамо! Требамо да нађемо начин и појединачно и колективно да превазиђемо бол, страх и жаљење и од тога постанемо не јачи и одсутнији него испуњенији љубављу и отворенији за искрене сусрете и пажњу и разумијевање од околног свијета, свако има своје болне дане, своје тренутке у центру пажње, успоне и падове, и свако заслужује бар један дан годишње да помисли на Шопенхауера и у себи помисли- ово је неко ко ми је помогао да боље живим са собом, а многи то никада неће ни знати.

Аутор: Марко Суботић