Кад живите у земљи која се зове Босна и Херцеговина, а да се, уистину, не састоји од Босне и од Херцеговине, него је склепана од Републике Српске и Анамо њих, онда вам и није лако формирати свој лични идентитет заснован на припадности колективу. Није лако чак ни кад сте Ерцеговац, а нисте ни Србин ни Хрват, јер онда морате бити Бошњак, а Ерцеговац. Природније је бити Бошњак догодине у Призрену, него у Чапљини.

Ријетке су ситуације када и у којима овај народ кроз колективну катарзу заплаче истом сузом. То нам се свима, ако вас има друкчијих немојте даље читати, десило током и након пројекције филма „Дара из Јасеновца“. Многи нисмо могли заспати, многима су нам се поодрасла дјеца завукла у кревет, многи смо проживјели своје Јасеновце. И опет су се нашли ини који су тражећи длаку у јајету, не препознавши у њима нашим сузама истрнуте трепавице, пронашли разлог за критику.

Интелектуалци, од којих према Лепој Брени ионако нема вајде, хероји Инстаграма, Твитер и Фб онанисти опште праксе, познаваоци езотеријских празнина, теоретичари изгубљених битака, генерали видео игрица, тушта и тма српске опозиције здравом разуму. То су они који чија дјеца узалудно година уче глуму код Мике и Жике, па им криво што им је, нека Биља Чекић из Срефлија, на Википедији су је већ уписали као знамениту личност овог села, показала да дјеца нису играчке, него најплеменитија бића на планети, само их треба пустити и њежно усмјерити у жељеном смјеру. Али, болест ко болест, неке се лијече, а неке не.

Као, на примјер, врх СДС-а. Да подсјетим млађе читаоце, то је странка коју су основали Срби у Бихи, ономад још прије свега овога како јесте данас, странка која бијаше велика и моћна и чији су чланови били предсједници, министри, начелници и градначелници којима се бавио Стејт дипартмент и Савјет безбједности УН, прије него што су се догодили они који су јој се догодили. Након избора у Добоју, који није фијаско, него идеолошка катаклизма, умјесто да признају пораз они појашњавају како су, ето, спријечили поновну крађу. То и јесте најтужније. И без крађе вас је, господо, масакрирала Сања Вулић, и што прије смогнете храбрости да то сами себи признате веће су шансе да  нестанете као Атлантида.

Кад вам се сва политичка мудрост своди на узвик „Држ те лопова!“, лако вам се деси да у њој гласачи препознају дјечака који је викао „То је вук, то је вук!“. Уосталом, то вам се управо десило у Добоју и ако је то ваш максимум, ако је зец из шешира Милан Радовић, ваш кандидат за било шта, нек Миле Додик спрема унука за политику, јер ни њега ни дјецу ви помакнути нећете. Будите мушкарци, сједните, погледајте једни другима у очи и учините оно што озбиљни политичари раде. Склоните се људима који су лидери, побједници, још их и те како има у СДС-у, будите савјетници, сива еминенција, будите, али не сметајте више. За лидере су најважније особине харизма, а ви ју не посједујете и храброст, коју никад нисте имали.

И кад смо код бивших, бивши градоначелник је свој посљедњи службени параф метнуо на одобрење изградње неколико паркића у Палама. Мада су генерације дјеце одрасле без истог сви смо му на томе захвални. Паркићи су направљени, на несрећу прогријало је неочекивано фебруарско сунце и дјеца су нахрупила у новоизграђене објекте. Ваљда у ишчекивању консензуса између спородлазеће и надолазеће власти о пресјецању врпце паркићи су закључани.

Нажалост у Палама живе досјетљиви Срби који су лако начинили прескакуше у ускочили у ториће. Најмањим су помогли деда и стрина и понека млада мама која се у дјетињству могла клацкати само кад би отишла у Сарајево или на море. Једини проблем у свему је у чињеници да је врх ограде веома оштар и постоји перманентна опасност да се неко дијете током операције пребацивања теже повриједи.

Стога аплеујем на градске оце и очухе да што прије свечано отворе игралишта прије но што се неко дијете прободе, не дозволите да вам и у овом случају Пеђа Благојевић отвара уснуле очи.

... наставиће се.

Аутор: Саша Кнежевић

Напомена: Став аутора текста није став редакције портала Катера.